Džordž Orvel: Knjige i cigarete
Napomena redakcije Lagune: tekst koji smo pronašli nas je dirnuo, kao što će dirnuti svakog knjigoljupca. Džordž Orvel ga je napisao i objavio 1946. godine, a deluje da ni 72 godine kasnije ova tema nije izgubila na aktuelnosti – ne samo po pitanju koje se postavlja, nego i po odnosu cena.
U Orvelovo vreme jedna funta bila je podeljena na dvadeset šilinga, a jedan šiling delio se na dvanaest penija. Engleska je prešla na decimalni novčani sistem (1 funta = 100 penija) u fazama, između jula 1967. i januara 1971. godine.
Pre nekoliko godina jedan moj prijatelj, novinski urednik, bio je u protivpožarnoj osmatračnici s nekim fabričkim radnicima. Poveo se razgovor o njegovom listu, koji je većina čitala i slagala se s njim, ali kad ih je upitao šta misle o književnoj rubrici, odgovor je glasio: „Ne misliš valjda da mi to čitamo? Pola knjiga o kojima pišete košta dvanaest i po funti! Ljudi kao što smo mi ne mogu da potroše toliko para na knjigu.“ To, su, rekao je on, bili ljudi koji su bez razmšljanja davali nekoliko funti za jednodnevni izlet u Blekpul.
Taj stav da je kupovina, pa čak i pitanje knjiga, skup hobi van domašaja prosečnog čoveka, toliko je rasprostranjen da zaslužuje podrobno istraživanje. Teško je proceniti koliko čitanje košta novca na sat, ali počeo sam tako što sam popisao svoje knjige i sabrao njihove cene. Pošto sam dodao raznovrsne druge troškove, mogao sam prilično tačno da procenim koliko sam potrošio na knjige za poslednjih petnaest godina.
U Orvelovo vreme jedna funta bila je podeljena na dvadeset šilinga, a jedan šiling delio se na dvanaest penija. Engleska je prešla na decimalni novčani sistem (1 funta = 100 penija) u fazama, između jula 1967. i januara 1971. godine.
Pre nekoliko godina jedan moj prijatelj, novinski urednik, bio je u protivpožarnoj osmatračnici s nekim fabričkim radnicima. Poveo se razgovor o njegovom listu, koji je većina čitala i slagala se s njim, ali kad ih je upitao šta misle o književnoj rubrici, odgovor je glasio: „Ne misliš valjda da mi to čitamo? Pola knjiga o kojima pišete košta dvanaest i po funti! Ljudi kao što smo mi ne mogu da potroše toliko para na knjigu.“ To, su, rekao je on, bili ljudi koji su bez razmšljanja davali nekoliko funti za jednodnevni izlet u Blekpul.
Taj stav da je kupovina, pa čak i pitanje knjiga, skup hobi van domašaja prosečnog čoveka, toliko je rasprostranjen da zaslužuje podrobno istraživanje. Teško je proceniti koliko čitanje košta novca na sat, ali počeo sam tako što sam popisao svoje knjige i sabrao njihove cene. Pošto sam dodao raznovrsne druge troškove, mogao sam prilično tačno da procenim koliko sam potrošio na knjige za poslednjih petnaest godina.
Knjige koje sam popisao i čije sam cene sabrao nalaze se ovde, u mom stanu. Otprilike isto toliko knjiga držim na drugom mestu, pa sam zbir udvostručio kako bih dobio celu sumu. Nisam uračunao korektorske šifove, knjige bez korica, jeftina džepna izdanja, letke i časopise, osim ako nisu bili uvezani u knjigu, kao ni razne stare udžbenike i priručnike koji se gomilaju na dnu polica. Uzeo sam u obzir samo knjige koje sam kupio svojom voljom ili bih ih kupio svojom voljom i nameravam da ih zadržim. Utvrdio sam da iz ove grupe posedujem 442 knjige nabavljene na sledeće načine:
Kupljene (uglavnom polovne) 251
Dobijene na poklon ili kupljene s kuponom 33
Primerci za pisanje prikaza ili dobijene od izdavača 143
Pozajmljene i nevraćene 10
Trenutno pozajmljene 5
UKUPNO 442
Zatim sam ustanovio metod određivanja cena. Za knjige koje sam lično kupio naveo sam punu cenu, tačnu koliko sam mogao da odredim. Punu cenu sam naveo i za knjige koje sam dobio, kao i za sve pozajmljene, pa i one koje nisam vratio. Razlog za ovo je činjenica da se poklanjanje, pozajmljivanje i krađa knjiga manje-više izjednačuju. Kod mene ima knjiga koje, strogo posmatrano, ne pripadaju meni, ali kod mnogih ljudi ima mojih knjiga; prema tome, knjige za koje nisam platio uravnotežuju knjige koje sam platio, ali više nisu u mom posedu. S druge strane pak, za korektorske primeke i izdavačke poklone naveo sam polovinu cene zato što bih ih otprilike toliko platio polovne jer bih ih samo takve i kupio. Morao sam malo da nagađam, ali nisam mnogo promašio. Evo spiska:
Funti šilinga penija
Kupljene 36 9 0
Dobijene 10 10 0
Korektorske itd. 25 11 9
Nevraćene 4 16 9
Pozajmljene 3 10 0
Police 2 0 0
UKUPNO 82 17 6
Sabravši i zbirku koju držim drugde, utvrdio sam da posedujem ukupno oko devetsto knjiga vrednih sto šezdeset pet funti i petnaest šilinga. To je zbir troškova tokom petnaest godina – zapravo i više, pošto neke knjige potiču iz mog detinjstva, no, recimo tokom petnaest godina. To znači da sam na knjige davao jedanaest funti i jedna šiling godišnje, ali da bih procenio koliko ukupno trošim na čitanje morao sam da saberem i druge troškove. Najveći trošak bile su novine i časopisi, a smatrao sam da je osam funti godišnje razumna procena. Osam funti godišnje pokriva dva dnevna lista, jedne večernje novine, dva lista koji izlaze nedeljom, jedan nedeljnik i jedan ili dva mesečnika. Godišnja cena čitanja tako je narasla na devetnaest funti i jedan šiling, ali da bih dobio ukupnu sumu morao sam malo da nagađam. Očigledno ljudi daju novac za knjige kojih posle više nema. Tu su pretplate za biblioteke i razna jeftina izdanja koja kupujemo, a kasnije izgubimo ili bacimo. No, na osnovu ostalih procena, činilo mi se da je sasvim dovoljno dodati šest funti godišnje za tu vrstu troškova. Prema tome, tokom poslednjih petnaest godina troškovi mog čitanja iznosili su oko dvadeset pet funti godišnje.
Kupljene (uglavnom polovne) 251
Dobijene na poklon ili kupljene s kuponom 33
Primerci za pisanje prikaza ili dobijene od izdavača 143
Pozajmljene i nevraćene 10
Trenutno pozajmljene 5
UKUPNO 442
Zatim sam ustanovio metod određivanja cena. Za knjige koje sam lično kupio naveo sam punu cenu, tačnu koliko sam mogao da odredim. Punu cenu sam naveo i za knjige koje sam dobio, kao i za sve pozajmljene, pa i one koje nisam vratio. Razlog za ovo je činjenica da se poklanjanje, pozajmljivanje i krađa knjiga manje-više izjednačuju. Kod mene ima knjiga koje, strogo posmatrano, ne pripadaju meni, ali kod mnogih ljudi ima mojih knjiga; prema tome, knjige za koje nisam platio uravnotežuju knjige koje sam platio, ali više nisu u mom posedu. S druge strane pak, za korektorske primeke i izdavačke poklone naveo sam polovinu cene zato što bih ih otprilike toliko platio polovne jer bih ih samo takve i kupio. Morao sam malo da nagađam, ali nisam mnogo promašio. Evo spiska:
Funti šilinga penija
Kupljene 36 9 0
Dobijene 10 10 0
Korektorske itd. 25 11 9
Nevraćene 4 16 9
Pozajmljene 3 10 0
Police 2 0 0
UKUPNO 82 17 6
Sabravši i zbirku koju držim drugde, utvrdio sam da posedujem ukupno oko devetsto knjiga vrednih sto šezdeset pet funti i petnaest šilinga. To je zbir troškova tokom petnaest godina – zapravo i više, pošto neke knjige potiču iz mog detinjstva, no, recimo tokom petnaest godina. To znači da sam na knjige davao jedanaest funti i jedna šiling godišnje, ali da bih procenio koliko ukupno trošim na čitanje morao sam da saberem i druge troškove. Najveći trošak bile su novine i časopisi, a smatrao sam da je osam funti godišnje razumna procena. Osam funti godišnje pokriva dva dnevna lista, jedne večernje novine, dva lista koji izlaze nedeljom, jedan nedeljnik i jedan ili dva mesečnika. Godišnja cena čitanja tako je narasla na devetnaest funti i jedan šiling, ali da bih dobio ukupnu sumu morao sam malo da nagađam. Očigledno ljudi daju novac za knjige kojih posle više nema. Tu su pretplate za biblioteke i razna jeftina izdanja koja kupujemo, a kasnije izgubimo ili bacimo. No, na osnovu ostalih procena, činilo mi se da je sasvim dovoljno dodati šest funti godišnje za tu vrstu troškova. Prema tome, tokom poslednjih petnaest godina troškovi mog čitanja iznosili su oko dvadeset pet funti godišnje.
Dvadeset pet funti zvuči kao pozamašna suma dok se ne uporedi s drugim vrstama troškova. To iznosi gotovo devet funti i devet šilinga nedeljno, a za taj novac sada se mogu kupiti otprilike osamdeset tri cigarete; čak i pre rata za taj novac dobilo bi se manje od dvesta cigareta. Uz današnje cene ja trošim daleko više na duvan nego na knjige. Popušim oko dvesta dvadeset grama duvana nedeljno poceni od jednog penija za gram, što iznosi gotovo četrdeset funti godišnje. Čak i pre rata, kad je taj isti duvan stajao mnogo manje, trošio sam preko deset funti godišnje, a kad bih ubrojao i veliku kriglu piva dnevno ova zadovoljstva zajedno bi me stajala blizu dvadeset funti godišnje. To verovatno nije mnogo iznad nacionalnog proseka. Godine 1938. u ovoj zemlji za duvan i alkohol potrošilo se oko deset funti po glavi stanovnika, ali jedna petina stanovnika bila su deca mlađa od petnaest godina, a dve petine činile su žene, tako da je prosečan uživalac duvana i alkohola sigurno trošio daleko više od deset funti. Godine 1944. godišnja potrošnja za ovu robu po glavi stanovnika iznosila je peko dvadeset tri funte. Ako odbijemo žene i decu kao ranije, razumna suma po pojedincu bila bi četrdeset funti, a pokrivala bi kutiju cigareta dnevno i pola litre lakog piva šest dana sedmično – što i nije nešto naročito. Naravno, sada je sve poskupelo, pa i knjige, ali i dalje se čini, čak i ako ne pozajmljujete knjige nego ih samo kupujete, i ako primate veći broj novina i časopisa, da čitanje ne košta više od pušenja i piva zajedno.
Teško je uspostaviti bilo kakav odnos između cene knjige i vrednosti koju knjiga pruža. „Knjige“ obuhvataju romane, poeziju, stručne radove, priručnike i leksikone, sociološke rasprave i mnogo štošta drugo, a dužina i cena nisu povezane, naročito ako čitalac po navici kupuje polovne knjige. Možete potrošiti deset šilinga na pesmu od petsto stihova, a možete dati i šest penija za rečnik koji povremeno otvarate sledećih dvadeset godina. Ima knjiga koje čitamo stalno, knjiga koje postaju deo nameštaja nečijeg uma i u potpunosti menjaju svet svog čitaoca prema životu, knjiga koje čovek otvori, ali ne pročita do kraja i knjiga koje se pročitaju u jednom dahu i zaborave sledeće sedmice, a njihova cena, u novčanom smislu, može biti ista. No, ako se čitanje posmatra isključivo kao razonoda, slično odlasku u bioskop, onda je moguće ugrubo proceniti koliko staje. Ako ne čitate ništa osim romana i „lake“ književnosti i kupite svaku knjigu koju pročitate, i ako jedna knjiga prosečno košta osam šilinga, a pročitate je za četiri sata, onda je cena čitanja dva šilinga na sat. Toliko otprilike staju dva bolja sedišta u bioskopu. Ako više volite ozbiljnije štivo i opet kupite sve što čitate, trošak će biti otprilike isti. Knjige će koštati više, ali trebaće vam više vremena da ih pročitate. U oba slučaja i dalje ćete posedovati knjigu kad je pročitate i moći ćete da je prodate za otprilike trećinu nabavne cene. Ako kupujete samo polovne knjige, cena vašeg čitanja biće znatno manja, naravno – šest penija na sat deluje kao razumna procena. S druge strane pak, ako ne kupujete knjige, nego iz pozajmljujete iz biblioteke, čitanje će vas stajati oko pola penija na sat, a ako je to javna biblioteka, čitanje vas neće koštati gotovo ništa.
Izneo sam dovoljno dokaza da je čitanje jeftina razonoda – posle slušanja radio verovatno najjeftinija. No, da pogledamo koliko britansko stanovništvo zaista troši na knjige? Nisam uspeo da otkrijem cifre, mada one svakako postoje. No, znam da se pre rata u ovoj zemlji objavljivalo oko petnaest hiljada knjiga godišnje, uključujući ponovljena izdanja i udžbenike. Ako se prodalo deset hiljada primeraka svake knjige – pa čak i za udžbenike to je previsoka procena – prosečan stanovnik kupovao je, posredno ili neposredno, svega tri knjige godišnje. Te tri knjige ukupno su koštale oko jedne funte, a verovatno i manje.
Svi ovi brojevi su nagađanje i zanima me hoće li me neko ispraviti. No, ako su moje procene makar približno tačne, njima ne bi trebalo da se ponosi zemlja u kojoj gotovo da nema nepismenih i čiji prosečan stanovnik potroši na cigarete više nego indijski seljak za opstanak. A ako naša potrošnja knjiga ostane niska kao do sada, priznajmo makar da je razlog to što je čitanje manje zanimljivo od trka pasa, bioskopa i pabova, a ne zato što su knjige, kupljene ili pozajmljene, preskupe.
Izneo sam dovoljno dokaza da je čitanje jeftina razonoda – posle slušanja radio verovatno najjeftinija. No, da pogledamo koliko britansko stanovništvo zaista troši na knjige? Nisam uspeo da otkrijem cifre, mada one svakako postoje. No, znam da se pre rata u ovoj zemlji objavljivalo oko petnaest hiljada knjiga godišnje, uključujući ponovljena izdanja i udžbenike. Ako se prodalo deset hiljada primeraka svake knjige – pa čak i za udžbenike to je previsoka procena – prosečan stanovnik kupovao je, posredno ili neposredno, svega tri knjige godišnje. Te tri knjige ukupno su koštale oko jedne funte, a verovatno i manje.
Svi ovi brojevi su nagađanje i zanima me hoće li me neko ispraviti. No, ako su moje procene makar približno tačne, njima ne bi trebalo da se ponosi zemlja u kojoj gotovo da nema nepismenih i čiji prosečan stanovnik potroši na cigarete više nego indijski seljak za opstanak. A ako naša potrošnja knjiga ostane niska kao do sada, priznajmo makar da je razlog to što je čitanje manje zanimljivo od trka pasa, bioskopa i pabova, a ne zato što su knjige, kupljene ili pozajmljene, preskupe.
1946.
Izvor: orwell.ru
Prevod: Nenad Dropulić
