Dvadeset pet godina pušaka, mikroba i čelika
Teško je jednoobrazno definisati dvadeset prvi vek. Živimo u postindustrijskom, postkolonijalnom dobu koje je iznedrilo već nekoliko tehnoloških revolucija. Ne zvuči li sve ovo kao da smo prevazišli sve teskobe i napetosti prethodnih epoha i da živimo u egalitarnom najboljem od svih svetova, koje definiše tehnološki napredak i uređeni socijalni odnosi? Pa ipak, stare političke napetosti i dalje indukuju ratove, a socijalne, kulturološke i rasne razlike samo pronalaze novo ishodište i oblik dominacije. Savremeni svet je i ideološki ali i geopolitički i dalje stravično polarizovan. Naša evrocentrična ili evroazijsko-centrična svest oblikuje istoriju na koju se pozivamo kada govorimo priču o evoluciji i napretku. Istorija pre pojave pisma oko 3000. g. p. n. e. obrađuje se ukratko, iako predstavlja 99,9% istorije ljudske vrste duge pet miliona godina.
Razlike nisu nimalo suptilno profilisane u savremenom svetu. Dovoljno je da se prosto udaljavamo od „centra“ savremeno utvrđenog sveta. Recimo, postoji razlika između bogatog Severa Evrope i siromašnijeg Juga, ali takođe i između Zapada i Srednje Evrope, Istočne i onoga što danas zovemo Balkanski region. A tu priča o raslojavanju i rastakanju privredne, ekonomske i sociopolitičke moći tek počinje. Postoji razlika između delova Afrike koji su bili pod kolonijalnom vlašću zapadnih zemalja i onih drugih, ali i Bliskog istoka i dalekoistočnih zemalja, koje su, opet, centar po sebi. Amerika se oduvek delila na sever i jug, ali i Sever i Jug SAD, Istočnu i Zapadnu obalu. Postoje i ljudi, poput starosedelaca Australije, Amerike i najjužnije Afrike, koji više nisu čak ni gospodari vlastitog zemljišta, jer su ih evropski kolonijalisti desetkovali, podjarmili, a u nekim slučajevima čak i istrebili. I tako unedogled.
Nekom praistorijskom biću naše geopolitičke podele ali i one istorijske, religijske i kulturološke bile bi neobjašnjive. Kako ikome sa druge planete objasniti da u postkolonijalnim društvima postoji sram i određena konvertitska zgroženost nad belim privilegovanim društvima, kao i da su genocid i zarazne bolesti toliko smanjili brojnost mnogih drugih starosedelačkih populacija – starosedelaca Havaja, Australije, Sibira, Indijanaca u Sjedinjenim Državama, u Kanadi, Brazilu, Argentini i Čileu – da su danas na tim teritorijama daleko brojniji potomci osvajača?
Danas je teško ne biti previše beo, a savremena (postgenocidna, postimperijalistička) društva žive sa sramom zbog istorijskоg terora nad perifernim nacijama i manjima. A kako objašnjava Džared Dajmond, autor kultne knjige „Puške, mikrobi i čelik“, ta „druga“ društva obuhvataju većinu svetskog stanovništva i veliku većinu etničkih, kulturnih i jezičkih grupa u svetu. Neka od njih su već danas među najmoćnijim privredama i političkim silama, a druga to postaju.
Istovremeno, pojedini delovi sveta i dalje žive u predindustrijskim, predtehnološkim društvima – on se zanima za Novogvinejce koji, iako bismo ih lako odbacili kao rudimentalno društvo imaju visoku inteligenciju za snalaženje u prirodi i vanjske aktivnosti, a ako su u dodiru sa tehnologijom, lako je savladavaju.
Zašto se ljudski razvitak odvijao tako različitim brzinama na raznim kontinentima? Kako danas izaći na kraj sa nasleđem kolonijalizma? Kako pomiriti naizgled nesaobrazna društva? Da li će evroazijsko središte preboleti svoje imperijalističke namere i prigrliti nove industrijske i tehnološke centre u Africi i dalekoj Aziji? U vreme globalnih nomada kada se čini da nam je kuća gde god da otvorimo laptop, a svi bližnji su na nekoliko klikova, zašto i dalje jačaju nacionalistički porivi a besne rasne razlike? Kako istovremeno jačaju i reverzibilni i progresivni pokreti i shvatanja? Zašto se mnogi plaše obećanog progresa, liberalnog Zapada, ali istovremeno su nesposobni da prigrle i dosad nepoznata južnjačka društva? Kako živeti u svetu dubokih paradoksa i združenih krajnosti koji ipak obećava da je najbolji od svih dosadašnjih vremena i svetova? Sva ova pitanja suštinski su bitna da bi se sprečili novi sukobi i da bi toliko naglašavani, najavljivani i slavljeni napredak išao – napred.
U vreme kada negativci – pa bili to belci, NATO, Kinezi ili „nedovoljno“ crne pevačice koje pozivaju na crnačka prava – zavise od perspektive, a uvek postoje podjarmljeniji i zanemareniji čija boja kože ima hiljade distinktivnih nijansi, a margina više nego ikada pre poprima svojstva žele-kolača koji lako menja svoje kvalitete i svojstva u zavisnosti od perspektive, čitajte Džareda Dajmonda, mislite svojom glavom i budite otvoreni za promene, ali i strukturalne napetosti reljefa civilizacije i narativne nedoslednosti istorije. I osluškujte šta govore oni koji su imali više sreće od vas i oni koji je nisu imali dovoljno.
Na kraju, od izdavanja ove knjige prošlo je dvadeset pet godina. U međuvremenu svet je prošao nekoliko pandemija, izbili su nova žarišta konflikata, društvene mreže su preobrazile svet a u nekom obliku i negde, rat uvek tinja. A ona je i dalje jednako referentna. I Džaredu Dajmondu može se zameriti da piše za privilegovana društva koja mogu da nalete na ovu ambicioznu knjigu koja i sama boluje od arogancije Zapada da drugima objašnjava sav moderni svet po svojim shvatanjima, pa i kad ukazuje na njegove nepravilnosti. Pa ipak, ona ne može ni drugačije ni bolje. Na nama je da iznedrimo naprednije, bolje svetonazore kada konačno prevaziđemo ovu knjigu i njoj slične.
Autor: Nevena Milojević
