Dobra karikatura daleko se vidi. A karikature i ilustracije Dušana Petričića stigle su i preko Atlantika, u vreme kada je od 1993. do 2013. živeo u Torontu (Kanada).

To što nikada nije pravio kompromis u svojim stavovima koje prikazuje kroz svoje radove verovatno je još značajnije od daljina koje su dosegle njegove karikature. Zbog toga ga je „na zubu“ imala svaka vlast, a sadašnja se verovatno više plaši njega nego opozicije. Nedavno je u izdanju Lagune objavio knjigu „10, 9, 8, 7…“, koja sadrži njegove radove iz prethodnih godina, a koja je i povod za ovaj razgovor.

Šta predstavlja ovo odbrojavanje iz naslova, da rasplet još uvek nije tako blizu, polako se zahuktava ili nešto treće?

Bilo bi divno kada bih mogao da odgovorim da sve zavisi od toga koliko brzo brojite. Za mene je najvažnije da odbrojavanje traje i da se neumoljivo približavamo nuli. I ta nula je naša najveća nada u ovom trenutku. A nada je, kao što znamo, najvažnija.

Po kom kriterijumu ste odabrali karikature koje su se našle u knjizi?

Ja svoje karikature tretiram, prvo, kao dobro terapijsko sredstvo za lečenje sopstvenog besa, sopstvenih neuroza i strahova, a zatim, kao efikasan lek za sve one koji imaju iste simptome. Medikamenti obično imaju oznaku: regularan, jak i ekstra jak. Po toj logici, karikature u ovoj knjizi nosile bi oznaku „ekstra jake“. Mislim, naravno, na količinu jeda koju izazivaju kod čitalaca. Smeh već odavno ne izazivaju.

Koliko je za Vas teško da odaberete temu za karikaturu?

U istoj meri u kojoj je protagonistima mojih karikatura teško da svakodnevno smišljaju nepojamnu količinu idiotizama po čemu će nesumnjivo ostati zapamćeni u istoriji. Dakle, imam obilje materijala, verujem da je to rudnik sa nepresušnim rezervama, kakvim se malo koja zemlja može pohvaliti. U knjizi su karikature koje sam tokom poslednjih pet godina objavio na stranicama nedeljnika NIN i portala nova.rs.

Da li karikatura po Vašem mišljenju može predstavljati svedočanstvo o jednom vremenu kojim se ne može manipulisati kao što se potencijalno može sa pisanom rečju? Koliki je značaj karikature?

Da, verujem da je politička karikatura najtačnija slika jednog vremena, koja neumoljivom oštrinom beleži mentalitet, stanje duha i društveno-političku realnost jedne sredine u određenom istorijskom trenutku. To svedočanstvo teško je naknadno modifikovati i frizirati, kao što je slučaj sa pisanim dokumentima, možete ga samo uništiti.

Vaše karikature često nailaze na reakcije, komentare i osudu vlasti u Srbiji. Desilo se i da ste zbog svojih radova čak i lično snosili posledice, gubitkom posla u listu Politika. Da li se političari stvarno toliko plaše karikature i šta mislite da je razlog tome?

U prirodi je ljudskoj da se veoma dramatično suočavaju sa svojim odrazom u ogledalu. Svi se trudimo da gledajući se u ogledalu malo zažmurimo i apstrahujemo sve elemente svog lika koji nam nisu po volji. A kada su osobe ispred ogledala od one vrste i onih karakternih osobina koje, bez izuzetaka, poseduju primerci iz naše vlasti, onda se situacija najlakše razrešava razbijanjem ogledala u paramparčad.

U našoj zemlji su trenutno aktuelne ekološke teme i borba za zaštitu životne sredine. Mislite li da će ekologija biti ta koja će uzdrmati trenutnu vlast i biti taj tas na vagi koji će odlučivati na nekim narednim izborima? Kako Vi gledate na trenutna dešavanja?

Mislim da je velika stvar što je ekologija uopšte postala tema od interesa za našu javnost. Jedan deo društva nesumnjivo je svestan opasnosti koje su pred nama sa ovako neodgovornim odnosom prema prirodi. Ali tek kada se zločin uništavanja prirode i arčenje prirodnih resursa podigne na nivo najtežih ratnih zločina, na nivo svojevrsnog genocida i kada odgovornima za taj zločin zapreti i primerena kazna, tek tada će ova tema postati ozbiljan faktor u rušenju potpuno neodgovorne vlasti. Za sada je još uvek problem nestašice kafe ili benzina jača pretnja za njih.

Imaju li intelektualci i javne ličnosti pravo da ih ne interesuju politička i društvena zbivanja u njihovoj zemlji? Da li je njihova obaveza da javno iznese svoje stave?

Eh, kako su davno iza nas vremena kada je dobar deo intelektualaca, umetnika i javnih ličnosti verovao da je bavljenje političkom i društvenom realnošću neka vrsta prljanja ruku. Tu mogu i sebe da ubrojim. Kako je zanosno bilo baviti se višim društvenim sferama, filozofijom, umetnošću, poezijom… Istorija je sve nas takve žestoko lupila po glavi. Pa se sada svako, kako može i hoće, bori sa tom surovom istinom. Nema uspešnog i civilizovanog društva bez svesti o političkoj odgovornosti svakog građanina, a posebno visokoobrazovanog građanina. To ova prevarantska vlast i te kako dobro zna i njen glavni mandat je da obesmisli obrazovanje.

Desi li Vam se nekada da ostanete bez inspiracije? Da li je to moguće danas u Srbiji?

Hajde ovako da odgovorim: Sve bih dao da ova nesreća od vlasti što pre i zauvek nestane sa istorijske scene, pa makar ja ostao bez inspiracije.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Jelena Stojićević
Izvor: Danas