Dragoljub Stojković: Nesretnici u zlu vremenu
Filmski producent, scenarista i pisac Dragoljub Stojković predstavlja nam novi roman „Optički nišan“, otkriva zašto je njegov junak u sukobu sa svetom, a na kraju nam je predložio i koji film da pogledamo.
Nakon romana „Sedef-magla“, koji je doživeo ekranizaciju, Dragoljub Stojković nije se zaustavio nakon početnog uspeha, već je produžio da stvara: ovoga puta antiherojsku zabavnu priču o jednom čoveku zalutalom u svetu-olupini, kojeg upoznajemo 1998. godine na odsluženju vojnog roka. Izbezumljujući vrtlog istorije nametnuo mu je da bude vojnik koji mora da se uklopi i da sluša objašnjenja oficira o tome kako su uslovi u kojima su se našli ratni, ali da zapravo rata nema.
Ako znamo da se optički nišan postavlja na vatreno oružje, da sadrži sočiva koja uvećavaju sliku mete i omogućava jasnije sagledavanje udaljenih objekata / žive sile, šta nam Vaš najnoviji roman „Optički nišan“ pomaže da uočimo kada kroz njega pogledamo?
Ne zanosim se da književno delo može nanišaniti nešto krucijalno važno, a opet, svi se mi pisci tome nadamo. Čitaoci sude. Hajde da za potrebe ovog razgovora kažemo da su udaljeni objekti društvo i njegove tekovine, da smo živa sila mi koji u njegovim okvirima obitavamo i činimo ga i boljim i, pretežno, gorim. Projektil je samo donekle kontrolisana sila – možeš pogoditi tamo gde si namerio, ali šta će udar izbaciti na površinu, to nikad nisi siguran. „Redovno logorovanje“ u kom sam učestvovao 1998. godine svakako je izvrnulo naše naravi kao čarapu, zasulo nas nizom eksplozija apsurda. Recimo, ako vas deset dana teraju da maskirate haubice, da kopate rovove, da se krijete i da budete tihi, a jedanaestog dana dovedu novinare da urade reportažu o vojsci na položajima, odmah osetite da vas prave budalom. Ovu sam knjigu i pisao da bih se otresao tog osećanja.
Koga upoznajemo kada provirimo u Ulicu Visokog Stevana i ugledamo kako se spušta niz požarno stepenište i „žuri u kaputu i dubokim cipelama. (...) Navrh glave mu se crveni vunena kapa. Nosi je onako kako kape nose baštenski patuljci“?
Upoznajemo, što bi rekao Selenić, nesretnike u zlu vremenu. Pre svih, glavnog junaka Svetka Peša. On je možda i simbol čitave generacije sadašnjih pedesetogodišnjaka kojoj i ja pripadam, koja se odjednom našla u olupini do maločas ozbiljne države („olupinu nekad ozbiljne države“ kradem iz recenzije Isidore Đolović). I danas na celom prostoru te nekadašnje države mi živimo u njenim olupinama, šest-sedam šaka jada koje toliko ni na šta ne utiču, da nismo sigurni ni koliko ih je zapravo. Ali mi smo bili mladi i naše čuđenje nije bilo ništa prema tome koliko su se naši roditelji zaprepastili. Ili se nisu snašli, ili su se snašli na ne baš pametne ili ne baš časne načine, a mi smo to gledali, pomagali, i sami se snalazili i ispali smo kakvi smo ispali. Pogrešne stvari su nam važne veći deo života. A Svetko Peš je socijalno autističan i to ne može da pojmi, pa onda štrči, baš kao baštenski patuljak kad bi, kao Svetko, imao dva metra.
Riba peš jedan je od najmanjih kičmenjaka, koja živi pri dnu, nejestiva je i nema je svrhe loviti. Da li, osim imena, još nešto deli sa Svetkom? Zašto je njen (prez)imenjak tako teško „svarljiv“ vremenu u kom živi? Da li je problem u kičmi?
Svetko Peš nije svestan da ima kičmu. Pritom kičmu pokazuje na način zbog kog ga ljudi smatraju budalom. Po mom mišljenju – a to nisam uradio namerno, shvatio sam tek kad je knjiga došla do lekture – Svetko Peš je nekakav utopijski ideal „čoveka s kičmom“, onakav kakav bismo u savršenom svetu svi bili: ne bismo razmišljali o tome da li imamo kičmu, prosto je ne bismo povijali i onda čitav svet oko nas ne bi bio ovako ružan i nečastan. Ali ako se sećate priče o hrastu i trski, u kojoj trska opstaje na oluji jer se povija, a hrast biva iščupan iz korena, jasno je da smo mi učeni da nam kičma bude savitljiva. I to je nekako normalno, čitava priroda se prilagođava radi opstanka, ali kad smo se već u svemu od nje odrodili, možda bismo mogli ponešto i istrpeti, svesni da ćemo se zbog toga samo osećati bolje, ne i da ćemo bolje proći u životu, što je izgleda baš važno. Ali ako se osećaš dobro, onda si valjda srećan. A takav si valjda neupotrebljiv, kao i riba peš, koju većina pecaroša neće pustiti s mirom i vratiti u vodu ako se zakači za udicu, mada nije dobra ni da posluži kao mamac. Bace ih u travu i ostave da umru ni za šta.
„Ovde vam je sve isto kao da je rat, osim što nije“, reći će jedan oficir za moral. Kako jedna neobična jedinka može da preživi u prividima? Koliko je to „težak teret utučenog stvora“, u okruženju „pavijana i mandrila“?
Ljudi traže pripadnost krdu i kad je sve u redu, a u problematičnim situacijama, kakva je rat koji nije rat, svaka individualnost je muka i smatra se izdajom.
Taj čovek, oficir za moral, koji je zaista postojao u toj borbenoj grupi u kojoj sam ja bio, imao je zaduženje da od nas pravi „pavijane i mandrile“. Bio je to debeli čovek koji je često duvao u pištaljku, za šta stvarno ne znam razlog. Tokom gađanja došao je na položaj, napisao na projektilu „Pozdrav Šiptarima od majora tog i tog“, pa je onda tražio da za okidač zakačimo tzv. potezni kanap, kako bi on mogao da ispali taj projektil, a da bude udaljen od haubice dvadesetak metara, zaklonjen valjda od zvuka, jer je projektil išao u drugom pravcu. Zaista je hvalio Marka Miloševića (sina Slobodana i Mire) koji je preko neke omladinske zadruge zaradio BMW, kako je tvrdila njegova majka. Isticao ga kao primer koji je nama, koji smo se kupali jednom mesečno, ako i toliko, i nismo se čak svakog dana ni izuvali, trebalo da digne moral. Pa je*ote.
Zašto je svet nemilosrdni tiranin prema porodici Peš? Jesu li F dijagnoze kojima bi se svaki njen član mogao „okititi“ samo njihov odgovor na ono u šta se posleratno društvo pretvorilo? Ili su ih nepravde takvima načinile?
Ovo se nadovezuje na ono pitanje o peševima i kičmi. Sámo posedovanje kičme je nezgodno i retko ostavi čoveka na strani pobednika. Zapravo, ako si privržen istini, nemaš stranu, ni gubitnici te ne vole. I nisam siguran da je predratno, ratno ili posleratno društvo u pitanju, mislim da civilizacija nije uspela da od prosečnog čoveka napravi biće od časti i integriteta. Zato i osoba koja ukaže na nešto – na štetnost podzemne garaže u depou Narodne biblioteke, recimo, to navodim kao primer jer volim knjige i mislim da je dosta što su biblioteku Nemci jednom urnisali, a osobu i ne poznajem lično – biva maltretirana od mediokriteta. Najbolje da tu osobu, ili mnoštvo drugih sa sličnom mukom, pitate koliko su blizu F dijagnoze. A problem je što mediokritet koji to radi nije najgori od nas, nego – prosečan.
Šta za Svetka Peša predstavljaju Brana Kovinić i poručnik Davor Ždrale? Prvog upoznaje u godinama odrastanja, drugog tokom boravka na Čanovića brdu u Štimlju.
Oni su onaj utopijski ideal čoveka koji sam pominjao gore. Simbolično je što obojica na kraju baš nemaju sreće. Creatures ill-disposed, o kojima pevaju The Specials u pesmi „Breaking Point“. Oni su ono što slama srce, a obojica su sadržani u biću Svetka Peša.
Tokom odsluženja vojnog roka na Kosovu i Metohiji 1998, da li ste doživeli i takve trenutke upamćene kao lepe anegdote koje prepričavate i posle gotovo 30 godina? Imate li određenu na umu koju biste i sa nama podelili?
Ne. Svaka od tih priča gura me u cinizam dublje nego što mi prija.
„Sedef-magla“, o ženi koja je pucala na kralja Milana, postigla je primetan uspeh, posebno nakon ekranizacije. Budući da ste filmski producent i scenarista, koje biste filmove iz prošlogodišnje domaće produkcije preporučili ljubiteljima sedme umetnosti?
Prošla godina je za domaću produkciju bila dosta bedna. Snimljeno je uglavnom ono za šta su sredstva obezbeđena pre početka ove pobune u društvu, ti filmovi tek sad izlaze, a bojim se da će kvantitet produkcije tek opasti. Filmski radnici su većinski podržali bunt, pa se država nadurila – „mi vam dajemo pare, a vi strani plaćenici“. I slično. Umetnost i kultura su svim našim državnim aparatima teret koji oni nose s mukom i prezirom. Mi koji se time bavimo za njih smo pijavice, a ako smo uopšte i za šta značajni, to je zato jer smo potrebni samo kao privid, kao nešto što moraju da pokažu pred svetom, iako bi ga najradije bacili u smeće. Kao kravata, davimo ih i dosadni smo i ničemu ne služimo, ali ne govore to baš ovim rečima, jer takav je red, treba da se ima kultura. Onda pokušavaju da naprave svoju, korisniju kulturu, tako što će nas sve međusobno zavaditi, kao da tu već svako svakog ne gleda ispod oka, i bez njihovog mešanja. Od tog malog broja filmova, ja sam ih gledao tek dva ili tri, a svakako bih preporučio „Karmadonu“ Aleksandra Radivojevića. To je film koji može da vam ne bude po ukusu, ali ukoliko ste iole dobronamerni, ništa suštinsko ne možete da mu zamerite.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 61
