Dobitnik Nobelove nagrade za koga nikada niste čuli
Pre gotovo pola veka, 17. februara 1970. godine, veliki pisac Šmuel Josif Agnon preminuo je u Izrealu u 82. godini. Smatran je jednim od najvećih pisaca savremene književnosti na hebrejskom jeziku. Njegova veličina je priznata i dobijanjem Nobelove nagrade koju je podelio sa nemačko-jevrejskom pesnikinjom Neli Zaks. A opet, izvan uskog kruga čitalaca na hebrejskom, Agnon je bio gotovo nepoznat. Veliki deo njegovog čudesnog dela nije preveden, a čak i oni kojima je hebrejski jezik maternji, većinom više znaju za njega nego što su čitali išta više od nekoliko njegovih priča. Zašto je ova izuzetna ličnost provela poslednjih pola veka u takvoj anonimnosti i šta možemo dobiti ponovnim otkrićem njegovih dela?
Agnon je rođen 1887. godine kao Šmuel Josef Čačkes u istočnoevropskom gradiću po imenu Bučač i još je kao mlad je počeo da piše prozu i poeziju. Kada mu je bila 21 godina emigrirao je u Palestinu, gde je objavljivao pod imenom Agnon, preuzetim iz naslova jedne od njegovog najvažnijih ranih priča. Ali 1921. godine seli se u Nemačku, gde je živeo narednih dvanaest godina. Tri godine kasnije, njegova kuća u Bad Homburgu je izgorela i on beleži: „Sve što sam napisao od trenutka kada sam napustio Izrael i otišao u dijasporu izgorelo je, baš kao i knjiga koju sam napisao zajedno sa Martinom Buberom“. Agnon se tada vratio u Palestinu i ostao u njoj do kraja života.
Agnonovo obimno delo kombinuje njegovu ljubav prema hasidskim pričama, opčinjenost savremenom literaturom i privrženost svetu koji je kao mladić napustio i koji će biti zbrisan u Holokaustu. Složenost i raskoš njegove proze puno toga duguju upotrebi obnovljenog hebrejskog jezika, koji je koristio kao svoje izražajno sredstvo ali i obogatio jezičkim slojevima iz antičkih i srednjovekovnih hebrejskih izvora. Ali najvažnija je bila njegova sposobnost da prodre u ljudsku dušu, uvek sa dozom ironije, neiskvaren sentimentalnošću, kombinujući gotovo kliničko opažanje sa beskrajnim saosećanjem. Na neki način, čitanje Agnona je poput putovanja u izgubljen univerzum opremljeni jezikom koji jedva kontrolišemo, samo da bi završili u bespućima sopstvenog uma.
Agnon je 1930. godine poslednji put posetio svoj rodni grad. Poseta je nadahnula njegov veliki roman „Ore'ah Noteh Lalun” (“Gost na jednu noć”), objavljen u predvečerje Drugog svetskog rata. Glavni junak, koji opisuje grad što je izgubio svoju dušu u razaranjima Prvog svetskog rata, sreće jednog od svojih prijatelja iz detinjstva, koji takođe posećuje Bučač prvi put posle mnogo godina. Dva prijatelja se prisećaju velikih nada koje su gajili u prošlosti, jedan kao socijalista, drugi kao cionista, i razmišljaju o tome kako su sada kada su dospeli u srednje godine, njihove težnje svedene na nulu a nežni prizori mladosti pretvoreni u prah.
Osećaj razočaranja i kobi koja lebdi iznad njih prožimajući roman, odražava stvarnost toga vremena. Ali niko nije mogao predvideti užas koji će nastupiti. Tokom nemačke okupacije, čitavo jevrejsko stanovništvo grada je pobijeno, a poljsko proterano. Ukrajinci koji danas žive u gradu, znaju malo toga o njegovoj prošlosti i nekadašnjim stanovnicima, iako im je grad okružen masovnim grobnicama ispunjenim hiljadama leševa. Pre nekoliko godina, ukrajinski Bučač je saznao da je rodni grad dobitnika Nobelove nagrade iz književnosti pa je jednu ulicu nazvao po njemu. Ali svega nekoliko stranica njegovog rada je prevedeno na ukrajinski jezik (i to sa poljskog) i većina ljudi i ne zna da je pisao na hebrejskom.
Agnon je poslednje dve decenije posvetio pisanju o rodnom gradu kao simbolu istočnoevropskog jevrejstva koje je uništeno u Holokaustu. Kada ga je jedan književni kritičar upitao šta pokušava da postigne, jednostavno je odgovorio: „Ja zidam grad.“
Izvor: themillions.com
Prevod: Vladimir Martinović
Agnonovo obimno delo kombinuje njegovu ljubav prema hasidskim pričama, opčinjenost savremenom literaturom i privrženost svetu koji je kao mladić napustio i koji će biti zbrisan u Holokaustu. Složenost i raskoš njegove proze puno toga duguju upotrebi obnovljenog hebrejskog jezika, koji je koristio kao svoje izražajno sredstvo ali i obogatio jezičkim slojevima iz antičkih i srednjovekovnih hebrejskih izvora. Ali najvažnija je bila njegova sposobnost da prodre u ljudsku dušu, uvek sa dozom ironije, neiskvaren sentimentalnošću, kombinujući gotovo kliničko opažanje sa beskrajnim saosećanjem. Na neki način, čitanje Agnona je poput putovanja u izgubljen univerzum opremljeni jezikom koji jedva kontrolišemo, samo da bi završili u bespućima sopstvenog uma.
Agnon je 1930. godine poslednji put posetio svoj rodni grad. Poseta je nadahnula njegov veliki roman „Ore'ah Noteh Lalun” (“Gost na jednu noć”), objavljen u predvečerje Drugog svetskog rata. Glavni junak, koji opisuje grad što je izgubio svoju dušu u razaranjima Prvog svetskog rata, sreće jednog od svojih prijatelja iz detinjstva, koji takođe posećuje Bučač prvi put posle mnogo godina. Dva prijatelja se prisećaju velikih nada koje su gajili u prošlosti, jedan kao socijalista, drugi kao cionista, i razmišljaju o tome kako su sada kada su dospeli u srednje godine, njihove težnje svedene na nulu a nežni prizori mladosti pretvoreni u prah.
Osećaj razočaranja i kobi koja lebdi iznad njih prožimajući roman, odražava stvarnost toga vremena. Ali niko nije mogao predvideti užas koji će nastupiti. Tokom nemačke okupacije, čitavo jevrejsko stanovništvo grada je pobijeno, a poljsko proterano. Ukrajinci koji danas žive u gradu, znaju malo toga o njegovoj prošlosti i nekadašnjim stanovnicima, iako im je grad okružen masovnim grobnicama ispunjenim hiljadama leševa. Pre nekoliko godina, ukrajinski Bučač je saznao da je rodni grad dobitnika Nobelove nagrade iz književnosti pa je jednu ulicu nazvao po njemu. Ali svega nekoliko stranica njegovog rada je prevedeno na ukrajinski jezik (i to sa poljskog) i većina ljudi i ne zna da je pisao na hebrejskom.
Agnon je poslednje dve decenije posvetio pisanju o rodnom gradu kao simbolu istočnoevropskog jevrejstva koje je uništeno u Holokaustu. Kada ga je jedan književni kritičar upitao šta pokušava da postigne, jednostavno je odgovorio: „Ja zidam grad.“
Izvor: themillions.com
Prevod: Vladimir Martinović
