Dirk Huzeman: Špijunska avantura koja je promenila svet

Sa autorom Dirkom Huzemanom razgovarali smo o njegovom romanu „Kradljivci svile“ i saznali kakav ga je događaj iz 6. veka u Vizantiji pokrenuo da napiše ovo živopisno delo.

Foto: Jutta-Wieloch

Bićete fascinirani „Kradljivcima svile“ Dirka Huzemana jer će vas put voditi u 552. godinu, od vizantijskog dvora do Kineskog zida. Dva careva izaslanika dobijaju zadatak koji može promeniti tok istorije – putovanje do daleke Kine u potrazi za tajnom proizvodnje svile. Prerušeni u budističke monahe, uspevaju da ukradu gusenice svilene bube i sakriju ih u šuplje štapove. Svaki korak na povratku u Vizantiju duž čuvenog Puta svile ispunjen je neizvesnošću i opasnostima. Ali najgori neprijatelj je vreme. Ako dragocene svilene bube izađu iz svojih čaura dok putuju, uginuće. A lopovi se, po cenu života, u Vizantiju ne smeju vratiti praznih ruku.

U Vašem romanu „Kradljivci svile“, koji je razlog tome što je vizantijski car Justinijan I okupio svog izaslanika Taura i Olimpiodora, sina svog najmlađeg brata, i otpravio u zemlju koja se zove Serinda (današnja Kina)? U kakvim se mukama našao Carigrad, „Biser Bosfora“?

U šestom veku nove ere Konstantinopolj nije bio samo prestonica najvećeg carstva svog doba već i najznačajnije trgovačko središte za robu koja je iz Azije pristizala u Evropu. Sva trgovina odvijala se preko Bosfora, što je Konstantinopolju donosilo bogatstvo i moć, a posebno je važnu ulogu imala svila.

Svila se proizvodila u Kini, i u Evropu je stizala mrežom trgovačkih puteva koji će kasnije biti poznati pod nazivom Put svile, a njeno glavno odredište bio je Konstantinopolj. Međutim, oko 552. godine Put svile su iznenada presekli Persijanci, pa karavani više nisu stizali u Konstantinopolj.

Persijski vladar Hozroje nastojao je da oslabi Konstantinopolj kako bi ga na kraju osvojio. Car Justinijan našao se u bezizlaznoj situaciji: svila mu je bila neophodna, ali nije mogao ništa da učini kako bi uklonio blokadu. Zato je osmislio drugačiji plan. Poslao je dvojicu izaslanika u Kinu sa jednim ciljem – da otkriju tajnu proizvodnje svile i donesu je njemu.

To je jedan od prvih poznatih slučajeva ekonomske špijunaže na globalnom nivou. Kada sam čitao o tom događaju, odmah mi je postalo jasno da on predstavlja izvanrednu osnovu za roman.

Helijen Cui, Feng, Vusun – šta ove junake nagoni na putovanje? Kakvi su njihovi ciljevi, želje i namere?

Helijen Cui je heroina ove priče. Ona je budistkinja. U to vreme Budina filozofija tek počinje da se širi u Kini. Helijen je putnica koja traga za svicima sa budističkim zapisima. Ona prati Taura i Olimpiodora na njihovom putovanju, pomažući im, ali istovremeno tražeći sopstvenu istinu.

Feng je sin Nong E, ženske antagonistkinje. Oni poseduju veliku plantažu svile, sa koje Taur i Olimpiodor kradu tajnu o uzgoju svilene bube. Nong E i Feng kreću u poteru za vizantijskim špijunima.

Vusun je stari jahač kamila, biće stepe i pustinje. Taur i Olimpiodor ga unajmljuju da ih vodi do Kine. Nude mu bogatstvo za njegovu službu, ali on samo želi da sedi na leđima kamile i putuje kroz pustinju – to ga čini živim i ispunjenim. On je duh Puta svile.

On ne samo da vodi junake već im takođe prenosi priče o običajima naroda duž puta. Kada sam počeo da radim na romanu, Vusun je bio samo sporedni lik, ali je s vremenom postajao sve življi i na kraju izrastao u jednog od glavnih likova. Ponekad je to bilo kao da stoji iza mene i govori mi o čemu treba da pišem kada je on u pitanju.

Šta Vizantinci mogu ponuditi u zamenu za tajnu izrade svile vlasnicima plantaže svilenih buba porodici Feng? Koji su to zanati bili na ceni u toj dalekoj zemlji?

Kada su krenuli na svoje putovanje, Taur i Olimpiodor planirali su da razmene tajnu proizvodnje svile za nešto drugo – za ono što kineski narod tada nije imao. Ubrzo su saznali da u Kini postoji velika potražnja za staklom.

Zbog toga angažuju egipatskog staklara, Ur-Atuma, da ih prati na putu. Međutim, Ur-Atum je sumnjivog karaktera i ima sopstvene tajne planove u vezi sa Kinezima.

Taur i Helijen Cui kao da su dva principa (profanog i svetog) i svevremena je njihova dilema: spasti carstvo, ovozemaljski, materijalni život, ili prosvetliti ljude tako da ne bude više ratova i nevolja? Kako se ove strane mogu pomiriti?

Da, oba lika su unutrašnje kontradikcije. S jedne strane. S druge strane, oni su zaljubljeni jedno u drugo, i potrebni su jedno drugom ne samo da bi ispunili svoje zadatke već i za sámo svoje postojanje.

Taur, princip profanog, spašava Helijen, princip svetog, i obrnuto. To je, možda, najstarija ljubavna priča na svetu.

Jedna od najlepših scena u romanu je kada car Justinijan i Taur leže na podu tek izgrađene Aja Sofije i ispruženim rukama pokazuju ka kupoli, prstima ispisuju figure u vazduhu i šapuću. Kako je povratak Taurov uticao da ova imperija živi još oko 900 godina?

Hvala Vam na lepim rečima. Uživao sam u pisanju te scene.

Taurov povratak omogućio je vizantijskom caru Justinijanu da se suprotstavi svom protivniku, persijskom vladaru Hozroju. To nije bila poslednja pretnja sa kojom se Konstantinopolj suočio, ali je nakon toga grad postao dovoljno bogat i snažan da izdrži sve izazove, jer je imao monopol nad trgovinom svile.

Taj monopol mu je obezbedio dug period stabilnosti i moći, sve do trenutka kada su Osmanlije konačno probile zidine utvrđenja 1453. godine, koristeći novo oružje – topove. Ali to je već druga priča.

Vi tako detaljno i živo opisujete putujuće karavane, nomadske narode i njihove običaje, ceremonije, palate, pustinjske noći, šapat trave, osećamo ukus vetra i lišća na jeziku. Osim ako niste putnik kroz vreme, kako uspevate da dočarate ambijent i duh davnih vremena? Koliko imate da zahvalite poslu arheologa na tome?

Mnogo. U arheologiji se u velikoj meri oslanjamo na predmete iz iskopavanja. U nedostatku pisanih tekstova često moramo da rekonstruišemo scene u sopstvenoj mašti. To je odlična vežba za unošenje vizuelnih, mirisnih i zvučnih slojeva u scenu romana.

Drugi važan izvor za pisanje jesu putopisi. Put svile su opisivali mnogi pisci, počev od budističkog hodočasnika Sjuencanga u 7. veku. Proučavanje tih tekstova jeste svojevrsno putovanje kroz vreme pomoću knjiga.

Zamislite da smo Vas kao deca okružili, željni priča. Da li biste nam, poput Vusuna, ispričali legendu o tome kako je svila došla na svet?

Kakva zanimljiva ideja! Zapravo, u to vreme je bilo prilično mnogo pripovedača koji su putovali od grada do grada. Morali su biti pravi majstori napetosti i suspensa.

Kada bih mogao da budem jedan od njih u Abaskanu ili Serindi, pričao bih priču o dalekoj zemlji u kojoj ljudi čitaju knjigu o dvojici ljudi koji prenose svilene bube preko pustinje kako bi ukrali tajnu proizvodnje svile.

Da li biste mi poverovali?

Autor: Siniša Bošković