Najveći deo nove knjige Vladete Jankovića zaprema prvi od njena tri odeljka, Izreke, koji predstavlja izvesnu dopunu vrlo zapaženom štivu „Antičke izreke“ istog autora. Tako „odvagana“ struktura više je nego opravdana učestalošću korišćenja uvrštenih gnoma, kao i time što nezanemarljiv deo našega sveta smatra brojne latinske izreke srpskim, a grčke latinskim. Janković je u otkrivanju istinskih korena gnoma i izraza kojima se bavi (drugi deo knjige nosi naslov Izrazi) citirao, između ostalog, Stari i Novi zavet, antičku i renesansnu filozofiju, pa čak i srednjovekovne farmaceutske traktate. Da bi pak ilustrovao razvoj korišćenja takvih izraza i pojmova, posezao je i za srednjovekovnom i književnošću devetnaestog i dvadesetog veka, pa sve do psihoanalize, savremene filozofije, politike i pop-muzike, ali i fenomena kulture dvadeset prvog stoleća, što je mogao samo vrhunski erudita kakvim se autor odavno potvrdio. I ne samo erudita, nego i kritički intelektualac, budući da je tumačenje pojedinih izreka i izraza spontano iskoristio za kritiku ne samo savremenih svetskih i regionalnih političkih zbivanja i ideološko-jezičkih skretanja nego i najbanalnijih odlika onog što se vodi pod duhom vremena. Tako, na primer, u opisivanju i tumačenju pojma „alijas“, Janković sa vrlo finom ironijom, posle pominjanja veličina poznatijih po svom „izmišljenom“ imenu (poput Voltera, Molijera, Branislava Nušića, Sandra Botičelija, Maksima Gorkog, Marka Tvena...) piše: „’Vikipedija’, majka svih izvora, velikodušno nas snabdeva informacijom da je alijas Fakrete Jahić Lepa Brena, Radojke Adžić Dara Bubamara, a Sandre Prodanović Sandra Afrika.“

Da površnost ima beskrajnu tradiciju govore i one izreke i izrazi čije su suštinsko značenje i kontekst primene znatno menjani kroz vreme („Život je kratak, umetnost duga“, „Sa zrnom soli“, „Ex cathedra“, „Mea culpa“...), kao i one koje su pretrpele čak i formalne promene („Vuk dlaku menja, ali ćud nikada“, „Dolivati ulje na vatru“, „Referendum“...) koje Janković logički objašnjava. Autor registruje i posrbljene drevne gnome („Dva loša ubiše Miloša“, „Ko zna bolje, široko mu polje“, „Ni po babu, ni po stričevima“, „U Turčina vere nema“...) ali i one čije se antičko pa ni latinsko poreklo i pored opšteg predubeđenja da odatle datiraju, ne mogu potvrditi („Kad se dvoje svađaju, treći se koristi“, „Ko laže, taj i krade“, „Ponavljanje je majka učenja“ i mnoge druge, a posebnu pažnju privlači termin „lapsus“ kao retka pojava „da je izraz sa modernog jezika preveden na latinski“).

Pošto je svrha ove dragocene knjige da se preciznije i samosvesnije služimo potvrđenim opštim mestima, njen praktičan značaj je nesumnjiv. To se srazmerno najviše uočava u njenom trećem i najjezgrovitijem delu (Skraćenice), koji čitaocu može da bude od posebne koristi prilikom čitanja naučnih i administrativnih tekstova. Osim, dakle, praktične i nesporno edukativne prirode, zahvaljujući autorovom pitkom stilu, njegovoj odmerenoj duhovitosti i ironičnosti te zanimljivim biografijama značajnih ljudi bitnih za građu ove knjige, ona je uza sve i – zabavna. Teško je da se od jednog savremenog dela više namena može očekivati.

Autor: Domagoj Petrović