Delfi Kutak je pročitao: „Roman o Londonu“
„Mogao bih u Danskoj, i u Švedskoj, i u Norveškoj da živim. Pa i na Islandu. Svuda ima dobrih ljudi. Jedan drugi glas u meni, na to, dovikuje mi da se varam. I, da sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili.“ – Miloš Crnjanski
Ove svoje reči nigde nije Crnjanski verodostojnije prikazao i potvrdio nego u svom, mogli bismo tako reći, autobiografskom delu „Roman o Londonu“. Biografija Miloša Crnjanskog bila je tragično obojena. Crnjanski je bio nemirnog duha i izrazito je voleo javnost. Radio je u novinarstvu, voleo da polemiše, diskutuje i da se svađa. Crnjanski je vodio novinski rat sa komunistima, polemisao je sa Krležom, bio je izraziti protivnik komunističke imperije, te su ga zbog toga komunisti nazivali fašistom, što Crnjanski nikad nije bio. On je bio socijalista, ali ne kao drugi, nego po osećaju za pravdu. U periodu kada Crnjanski deluje nestaje 50.000 intelektualaca, preko noći. Nestala je sva srpska građanska klasa od 1944. do 1948. godine. Zbog toga je Crnjanski morao da napusti Srbiju i narednih 25 godina se nije vraćao iz Londona.
Donekle zasnovan na ovom ličnom iskustvu samog Crnjanskog, „Roman o Londonu“ prati život bračnog para ruskih emigranata Nikolaja Rodionoviča Rjepnina, potomka ruskih kneževa i njegove supruge Nađe, u godinama nakon okončanja Drugog svetskog rata, u istom gradu u kojem se obreo i Crnjanski, u Londonu. Bračni par Rjepnin jedva sastavlja kraj sa krajem i bezuspešno pokušavaju da bivstvuju u beznađu nepripadanja ovom negostoljubivom i stranom gradu. Ali nameće se pitanje kakva je to egzistencija u kojoj vam, osim golog života, nedostaje sve: otadžbina, prijatelji, porodica, pa čak i oni koji su tu, neposredno pored vas. Sam Rjepnin, mnogo teže nego Nađa koja nekako pokušava da zrači optimizmom i koja je nadasve veliki borac, podnosi situaciju u kojoj se nalazi.
Njegove turobne misli glavna su tema ovog romana. Rjepnin je čovek slomljen i izgubljen, stranac u stranoj zemlji, čovek koji se predao depresiji kojoj nema leka. Nema više ni svoj jezik, kao poslednju oznaku identiteta i poslednji beg od realnosti u kojoj živi. Jer, čovekov dom, ponekad razrušeni, zaista je u jeziku: u njemu su ljubav i mržnja, nežnost i brutalnost, smisao i besmisao. Ipak, ako je izgubio strast za životom, Rjepnin nije izgubio plemićki ponos i ličnost koja prožima i dominira celom pričom i čiji je prikaz, u svoj svojoj složenosti, psihološkoj suptilnosti i tragici, glavni fokus i siže romana. Ipak, ništa ne pomaže Rjepninu da pronađe novi životni korak: ni pokušaji prijatelja ili poznanika da nešto učine za njega jer on svaki od ovih pokušaja, na ovaj ili onaj način, aristokratski oholo odbija ili izbegava ili upropasti; ni novi poslovi; ni nekadašnje male pasije, poput bavljenja konjima ili klađenja na trkama. Kao neki čovek koji izgubi sposobnost da vidi boje, tako se čini da Rjepnin više ne reaguje na podsticaje malih ili većih životnih radosti. On je izgnanik koji tokom bitisanja u Londonu misli da traga za domovinom, a u stvari traga za vlastitim identitetom.
Crnjanski do najsitnijih detalja rastavlja centralnu figuru ovog romana i piše o svim mogućim dešavanjima u Rjepninovoj ličnosti, kako psihičkim tako i duševnim. Pokazuje kakvim putevima može otići ljudski um koji u svemu traži ono čega nema i koji je prepušten sam sebi. „Roman o Londonu“ je veliko delo o teskobi, unutrašnjoj borbi i tuzi. Lagana simfonija o životu iz kog se iscedila životna radost i poetičnost i koji je izgubio sav intenzitet volšebnih boja. Portret samoće i bolna i tmurna pripovest o nostalgiji ispisana rukom jednog od najvećih virtuoza naše književnosti.
Autor: Jadranka Bojinović
Izvor: Delfi Kutak
Donekle zasnovan na ovom ličnom iskustvu samog Crnjanskog, „Roman o Londonu“ prati život bračnog para ruskih emigranata Nikolaja Rodionoviča Rjepnina, potomka ruskih kneževa i njegove supruge Nađe, u godinama nakon okončanja Drugog svetskog rata, u istom gradu u kojem se obreo i Crnjanski, u Londonu. Bračni par Rjepnin jedva sastavlja kraj sa krajem i bezuspešno pokušavaju da bivstvuju u beznađu nepripadanja ovom negostoljubivom i stranom gradu. Ali nameće se pitanje kakva je to egzistencija u kojoj vam, osim golog života, nedostaje sve: otadžbina, prijatelji, porodica, pa čak i oni koji su tu, neposredno pored vas. Sam Rjepnin, mnogo teže nego Nađa koja nekako pokušava da zrači optimizmom i koja je nadasve veliki borac, podnosi situaciju u kojoj se nalazi.
Njegove turobne misli glavna su tema ovog romana. Rjepnin je čovek slomljen i izgubljen, stranac u stranoj zemlji, čovek koji se predao depresiji kojoj nema leka. Nema više ni svoj jezik, kao poslednju oznaku identiteta i poslednji beg od realnosti u kojoj živi. Jer, čovekov dom, ponekad razrušeni, zaista je u jeziku: u njemu su ljubav i mržnja, nežnost i brutalnost, smisao i besmisao. Ipak, ako je izgubio strast za životom, Rjepnin nije izgubio plemićki ponos i ličnost koja prožima i dominira celom pričom i čiji je prikaz, u svoj svojoj složenosti, psihološkoj suptilnosti i tragici, glavni fokus i siže romana. Ipak, ništa ne pomaže Rjepninu da pronađe novi životni korak: ni pokušaji prijatelja ili poznanika da nešto učine za njega jer on svaki od ovih pokušaja, na ovaj ili onaj način, aristokratski oholo odbija ili izbegava ili upropasti; ni novi poslovi; ni nekadašnje male pasije, poput bavljenja konjima ili klađenja na trkama. Kao neki čovek koji izgubi sposobnost da vidi boje, tako se čini da Rjepnin više ne reaguje na podsticaje malih ili većih životnih radosti. On je izgnanik koji tokom bitisanja u Londonu misli da traga za domovinom, a u stvari traga za vlastitim identitetom.
Crnjanski do najsitnijih detalja rastavlja centralnu figuru ovog romana i piše o svim mogućim dešavanjima u Rjepninovoj ličnosti, kako psihičkim tako i duševnim. Pokazuje kakvim putevima može otići ljudski um koji u svemu traži ono čega nema i koji je prepušten sam sebi. „Roman o Londonu“ je veliko delo o teskobi, unutrašnjoj borbi i tuzi. Lagana simfonija o životu iz kog se iscedila životna radost i poetičnost i koji je izgubio sav intenzitet volšebnih boja. Portret samoće i bolna i tmurna pripovest o nostalgiji ispisana rukom jednog od najvećih virtuoza naše književnosti.
Autor: Jadranka Bojinović
Izvor: Delfi Kutak
