Delfi Kutak je pročitao roman „Hamnet“ Megi O’Farel: Knjiga vs. film
„Hamnet“ – sjajan, beskrajno dirljiv, potresan roman, pun divnih opisa koji nam dočaravaju duh elizabetanske Engleske. Tužan, prelep, pa opet tužan… Parčićima preostalog srca uživala sam u ovoj priči, plakala, pa opet uživala. Sjajno je Megi O’Farel sklopila mozaik od ono malo informacija koje postoje o Šekspirovom životu, o njegovoj ženi i njihovo troje dece Suzan, Džudit i Hamnetu. Najmanje se znalo o Hamnetu, jednom od blizanaca, i o tome kako je i zašto umro u jedanestoj godini. Te 1596. godine kuga je harala Engleskom kao i celom Evropom, da li bi ona mogla biti uzrok smrti... Od svega onoga što je moglo biti, Megi je savršeno posložila kockice, izmaštala ono između i priuštila nam nezaboravnu priču.
Njegovo visočanstvo Vilijam Šekspir, taj polubog prema kome sam u školskim danima osećala divljenje i strahopoštovanje, konačno je zahvaljujući Megi O’Farel za mene postao osoba od krvi i mesa. Sasvim običan dečak, a zatim čovek, koji voli i pati, od oca sputavan, nesiguran, melanholičan, bez jasne vizije o tome šta bi trebao u životu biti... sve dok se ne pojavi Agnes. I mada se nigde u romanu ne pominje njegovo ime, znamo da je to On. On kao učitelj latinskog, on kao sin, kao muž i otac. Ali nije on, pa čak ni njegov sin Hamnet, glavni lik romana, tu ulogu sasvim preuzima njegova žena Agnes.
Zaboravimo načas da je ova priča romansirana biografija sa primesama magijskog realizma i ponovo ćemo otkriti da iza svakog uspešnog muškarca zaista stoji mudra, jaka i požrtvovana žena. Ona koja oseća i predoseća, ona koja vidi dalje od njega, ona koja je od njega jača i može podneti više od njega. Agnes, koja je poput šumske vile, neobičnija od svih neobičnih žena, bliža životu u šumi među biljkama i pčelama nego životu u četiri zida, među ljudima. Agnes koja može da „vidi“ ono što je oku nevidljivo, a dodirom ruke da predoseti bolest, smrt...
Šta ju je privuklo njemu, tom mladom učitelju latinskog, dosta mlađem od nje, onda kada drugi u njemu nisu videli ništa osim beskorisne lutalice? Kada ga je prvi put uhvatila za ruku, osetila je nešto DALEKOSEŽNO. Nešto veliko i slojevito, prostrano, sa usponima i padovima. Nešto mnogo veće od njih oboje. Odmah joj se dopao.
Kasnije, majčinstvo će još više izoštriti njena čula, poput sokolice će bdeti nad decom, svijati bezbedno gnezdo oko njih i osluškivati. Pa kako onda, pitamo se; kako u onom jednom zloslutnom času nije dala na značaju oblaku koji se nad njom nadvio, strašan i preteći poput nesrećne vizije o smrti jednog deteta? To ne može biti... To se ne može predosetiti. Kako bi moglo? Kako ijedna majka može detetu sklopiti oči, staviti novčiće na zatvorene kapke? Odakle skupiti snagu i poslednji put okupati od bolesti izmučeno telo i sašiti mu večni pokrov, a ne skliznuti u ludilo...
Iz navike, dok sedi tu, kod ognjišta, jednim delom svoga uma štriklira po stavkama: Džudit? Na spratu. Suzana? U susednoj sobi. A Hamnet? Njena podsvest zabacuje, pa opet i opet, zbunjena što riba ne grize, odgovorom koji svaki put dobija: on je mrtav, nema ga više. U školi? Igra se? Na reci? A Hamnet? A Hamnet? Gde je on?
Ovde je, pokušava da kaže sebi. Hladan i beživotan, na ovoj drvenoj ploči, evo tu, pred tobom. Gledaj, evo ga, vidiš?
A Hamnet? Gde je on?
I na kraju, da li je Šekspirov „Hamlet“ posveta Hamnetu, ili samo pokušaj jednog oca da udahne život mrtvom sinu?
Film je dosta opravdao moja očekivanja (naravno, i dalje mi je knjiga za mrvicu bolja). Kod filma je drugačije što akcenat nije samo na Agnes, Vilijam je jednako prisutan. Završnica filma me je potpuno osvojila, divno je bilo videti Šekspira koji silinu svojih osećanja pretvara u dramski komad „Hamlet“, kao odu umrlom (a besmrtnom) sinu. Sve u svemu – preporuka (prvo knjiga a zatim film)!
Autor: Silvija Mitrović
Izvor: Delfi Kutak
