Delfi Kutak je pročitao: Kratko pismo za dugi rastanak
Džeferson strit, Providens, hotel „Vejlend Menor“. Glavnog lika, 30-godišnjeg Austrijanca u Americi, čeka kratko pismo od otuđene supruge Judite: „U Njujorku sam. Ujedno te molim da me ne tražiš, ne bi bilo dobro da me pronađeš.“
Međutim, protivno savetu iz pisma, muž ipak kreće u potragu za ženom, s obzirom na to da ima i dosta zamenjenog novca koji bi hteo da potroši pre povratka u Evropu.
U prevodu, ništa ga ne zaustavlja.
„(...) bio sam radoznao šta će se dalje desiti (...)“
Ipak, s vremenom se potraga za suprugom polako pretvara u samovoljno putovanje prostranstvima Amerike. Naime, posle Nujorka, naš junak odlazi u Filadelfiju, gde stanuje Kler Edison, žena koju poznaje odranije, sa kojom je svojevremeno imao i kratku aferu. Neimenovani glavni lik, Kler i njeno dvogodišnje dete tako odlaze u Sent Luis, čime put menja kurs, a samim tim menja se polako i glavni akter.
Ali... šta je, u svemu tome, sa Juditom?
Forma teksta
„Kratko pismo za dugi rastanak“ je jedno od ranih radova poznatog nemačkog nobelovca Petera Handkea. Nastalo 1972. godine, po karakteristikama je, verujem, srodno drugim delima iz njegove rane bibliografije.
Naime, specifično je da je tekst romana izuzetno gust, bez posebnih poglavlja i sa tek ponegde prisutnim dijalozima. Takoreći, nema predaha, pa treba mnogo koncentracije tokom čitanja, iako je knjiga izuzetno kratka. Na početku se ne dešava mnogo toga bitnog, štaviše, roman isprva više liči na putopis, na odu Americi, ali, ipak, sve vreme sadrži opise trenutnih, malih i svakodnevnih dešavanja, koje je lako propustiti bez pažljivog čitanja. U stvari, roman je takav da većinu vremena detaljno opisuje svaku junakovu radnju u realnom vremenu, sa povremenim preispitivanjem ideja i misli koje mu se iznenada jave, tako da nisam sigurna da će kao takav odgovarati širokim masama, a to, čini mi se, i nije bio cilj, kao i kod većine Handkeovih dela, pretpostavljam…
Karakterizacija lika
Knjiga nam takođe sve vreme pažljivo slika karakter jednog lika i sve njegove opsesije i neobične osobine, kao i njegov komplikovan odnos prema ženi i Americi.
Amerika za njega istovremeno predstavlja priliku za promenu, ali u njoj nalazi i dosta toga što mu smeta („U Americi nema staza, samo ceste…“). Isti je slučaj i sa otuđenom suprugom, što nam se polako otkriva kroz tok romana.
Vidi se da se ovaj čovek ne uklapa u društvo koje ga okružuje i da u slabo čemu istinski uživa. Ne mogu da odredim da li je u pitanju depresija ili samo prolazna razočaranost sopstvenim životom.
Sve u svemu, mora se reći, glavni lik je poprilično mrzovoljan i pasivan, kao da u svemu učestvuje protiv svoje volje. Okrenut je uglavnom sebi i svojim mislima, dok se drugih ljudi često gadi, a prizora oko sebe plaši, čega je, doduše, bar vrlo svestan: „Osećam da prema drugima nisam u onoliko meri korektan kao prema sebi.“
Kler ga u jednom momentu opisuje sasvim precizno: „I ti mi izgledaš kao da samo proigravaš okolinom. Puštaš da ti se nižu iskustva, a da se u njih ne uplićeš. Ponašaš se kao da je svet nekakav dar, specijalno za tebe. (...) Dopuštaš da se stvari samo dešavaju, i kad ti se nešto dogodi, prihvataš to sa čuđenjem, diviš se njegovoj zagonetnosti i porediš ga sa ranijim zagonetkama.“
Kakav god bio glavni lik, ne može se reći da Handke nije uradio odličan posao da nam ga što bolje predstavi i približi.
Utisak
Nije mi smetala struktura romana niti gustina teksta, kao ni oskudna radnja koja se polako odvija, što može biti problem drugim čitaocima.
Međutim, smetala mi je mrzovoljnost glavnog lika i njegova totalna karakterna neprivlačnost. Pretpostavljam da i jeste bila poenta da se prikaže jedan takav lik, koji je izgubio svu volju za životom i koji luta prostranstvom tuđe zemlje, bez posebnog cilja. U tom smislu je knjiga veoma uspešna. Međutim, teško mi je da uživam u delu ako me glavni lik odbija u tolikoj meri.
Ta antipatičnost me podseća na slična osećanja koja sam imala posle čitanja Murakamijevog „Južno od granice, zapadno od sunca“.
Sa druge strane, dopala mi se završnica romana (ne računajući bogat jezik i stil pisanja), koja donosi pravi „Aha!“ momenat. Tu sve polako dođe na svoje i čini se da je sve imalo i te kako smisla, pa čak i ta nepodnošljivost glavnog lika.
Ovim nipošto ne želim da vas odvratim od čitanja romana, samo iskreno prenosim lični i trenutni utisak. Možda će se osećanja promeniti kada se prašina malo slegne, ko zna...
Autor: Anja Jaćimović
Izvor: Delfi Kutak
Međutim, protivno savetu iz pisma, muž ipak kreće u potragu za ženom, s obzirom na to da ima i dosta zamenjenog novca koji bi hteo da potroši pre povratka u Evropu.
U prevodu, ništa ga ne zaustavlja.
„(...) bio sam radoznao šta će se dalje desiti (...)“
Ipak, s vremenom se potraga za suprugom polako pretvara u samovoljno putovanje prostranstvima Amerike. Naime, posle Nujorka, naš junak odlazi u Filadelfiju, gde stanuje Kler Edison, žena koju poznaje odranije, sa kojom je svojevremeno imao i kratku aferu. Neimenovani glavni lik, Kler i njeno dvogodišnje dete tako odlaze u Sent Luis, čime put menja kurs, a samim tim menja se polako i glavni akter.
Ali... šta je, u svemu tome, sa Juditom?
Forma teksta
„Kratko pismo za dugi rastanak“ je jedno od ranih radova poznatog nemačkog nobelovca Petera Handkea. Nastalo 1972. godine, po karakteristikama je, verujem, srodno drugim delima iz njegove rane bibliografije.
Naime, specifično je da je tekst romana izuzetno gust, bez posebnih poglavlja i sa tek ponegde prisutnim dijalozima. Takoreći, nema predaha, pa treba mnogo koncentracije tokom čitanja, iako je knjiga izuzetno kratka. Na početku se ne dešava mnogo toga bitnog, štaviše, roman isprva više liči na putopis, na odu Americi, ali, ipak, sve vreme sadrži opise trenutnih, malih i svakodnevnih dešavanja, koje je lako propustiti bez pažljivog čitanja. U stvari, roman je takav da većinu vremena detaljno opisuje svaku junakovu radnju u realnom vremenu, sa povremenim preispitivanjem ideja i misli koje mu se iznenada jave, tako da nisam sigurna da će kao takav odgovarati širokim masama, a to, čini mi se, i nije bio cilj, kao i kod većine Handkeovih dela, pretpostavljam…
Karakterizacija lika
Knjiga nam takođe sve vreme pažljivo slika karakter jednog lika i sve njegove opsesije i neobične osobine, kao i njegov komplikovan odnos prema ženi i Americi.
Amerika za njega istovremeno predstavlja priliku za promenu, ali u njoj nalazi i dosta toga što mu smeta („U Americi nema staza, samo ceste…“). Isti je slučaj i sa otuđenom suprugom, što nam se polako otkriva kroz tok romana.
Vidi se da se ovaj čovek ne uklapa u društvo koje ga okružuje i da u slabo čemu istinski uživa. Ne mogu da odredim da li je u pitanju depresija ili samo prolazna razočaranost sopstvenim životom.
Sve u svemu, mora se reći, glavni lik je poprilično mrzovoljan i pasivan, kao da u svemu učestvuje protiv svoje volje. Okrenut je uglavnom sebi i svojim mislima, dok se drugih ljudi često gadi, a prizora oko sebe plaši, čega je, doduše, bar vrlo svestan: „Osećam da prema drugima nisam u onoliko meri korektan kao prema sebi.“
Kler ga u jednom momentu opisuje sasvim precizno: „I ti mi izgledaš kao da samo proigravaš okolinom. Puštaš da ti se nižu iskustva, a da se u njih ne uplićeš. Ponašaš se kao da je svet nekakav dar, specijalno za tebe. (...) Dopuštaš da se stvari samo dešavaju, i kad ti se nešto dogodi, prihvataš to sa čuđenjem, diviš se njegovoj zagonetnosti i porediš ga sa ranijim zagonetkama.“
Kakav god bio glavni lik, ne može se reći da Handke nije uradio odličan posao da nam ga što bolje predstavi i približi.
Utisak
Nije mi smetala struktura romana niti gustina teksta, kao ni oskudna radnja koja se polako odvija, što može biti problem drugim čitaocima.
Međutim, smetala mi je mrzovoljnost glavnog lika i njegova totalna karakterna neprivlačnost. Pretpostavljam da i jeste bila poenta da se prikaže jedan takav lik, koji je izgubio svu volju za životom i koji luta prostranstvom tuđe zemlje, bez posebnog cilja. U tom smislu je knjiga veoma uspešna. Međutim, teško mi je da uživam u delu ako me glavni lik odbija u tolikoj meri.
Ta antipatičnost me podseća na slična osećanja koja sam imala posle čitanja Murakamijevog „Južno od granice, zapadno od sunca“.
Sa druge strane, dopala mi se završnica romana (ne računajući bogat jezik i stil pisanja), koja donosi pravi „Aha!“ momenat. Tu sve polako dođe na svoje i čini se da je sve imalo i te kako smisla, pa čak i ta nepodnošljivost glavnog lika.
Ovim nipošto ne želim da vas odvratim od čitanja romana, samo iskreno prenosim lični i trenutni utisak. Možda će se osećanja promeniti kada se prašina malo slegne, ko zna...
Autor: Anja Jaćimović
Izvor: Delfi Kutak
