Dejan Stojiljković: Živim punim plućima

Ja sam južnjak. Tipičan Nišlija. Mi smo meraklije. Volimo druženje, kafanu, dobru pesmu, jelo, piće, kaže najčitaniji mladi srpski pisac.

Dejan Stojiljković je najčitaniji mladi pisac u Srbiji. Knjigom „Konstantinovo raskršće” osvojio je nagradu „Miloš Crnjanski”, pa je sad, sportski rečeno, kapiten tima domaćih pisaca u izdavačkoj kući „Laguna”, a ona ima godišnje 250 naslova, najviše na srpskoj čitalačkoj sceni. Ovaj njegov roman štampan je dosad u 25.000 primeraka, a u toku je prevođenje na pet jezika!

Rođen je 1976. u Nišu. Glavni i odgovorni urednik je portala „Niškafe” (www.niscafe.com). U braku s Kristinom ima ćerku Taru (4).

U kom okruženju ste rođeni?

Odrastao sam uz oca, mašinskog inženjera, majku koja je radila u Elektronskoj i starijeg brata. Živeli smo u starom niškom kraju Panteleju. Tu je i Crkva Svetog Pantelejmona, gde su se 1189. sreli Stefan Nemanja i Fridrih Barbarosa, uoči Trećeg krstaškog rata...

Kad ste počeli da čitate?

Naučio sam sva slova pre polaska u školu. Iz tog doba su mi u sećanju ostali „Plava ptica”, Karl Maj... Ali, voleo sam i stripove. Posebno je bilo zanimljivo kad je 1987. i do nas stigao prvi broj „Dilana Doga”. Ipak, stariji su to nazivali šundom, ali demantovao ih je, to sam kasnije pročitao, Umberto Eko stavom da „ako nećete da vam bude dosadno, čitajte Bibliju i Dilana Doga”.

Koliko se dajete sportu?

Bio sam najbolji golman u odeljenju, a od malih nogu sam „zvezdaš”. Navijao sam i za OFK Niš,klub Treće lige iz mog kraja – Panteleja. Imali smo i udruženje navijača. Pratili smo naš OFK i na gostovanjima... Ove današnje navijačke grupe nemaju veze sa sportom. To su, uglavnom, mafijaši i narkodileri. Malo tu ima normalnih navijača. Izuzetak su niške „meraklije” koji imaju akcije borbe protiv droge...

O čemu priča car Konstantin na raskršću?

Pre svega o dualizmu vera. Bio je na raskršću u smislu što se u to vreme, krajem trećeg i početkom četvrtog veka, Rimska imperija našla u delikatnom položaju. Konstantin je tada odlučivao na koju stranu će da krene. Jedan je bio da pođe putem hrišćanstva, a drugi da se ostane u paganstvu. To je bila i politička odluka. Jer je u svojoj vojsci imao i hrišćane. I, na našu sreću, izabrao je hrišćanstvo.

Koliko ste pratili istoriju pri pisanju?

Prilično, zato što je to roman koji prati i istoriju Niša, Konstantinovog rodnog grada, od antičkog Naisusa do Drugog svetskog rata. Centralna priča je nacistička potraga za mačem cara Konstantina, a tu se prepliću ljudske sudbine, odgovornost pojedinca u ratu, građanskom društvu koga više nema. Ima tu i elemenata trilera, horora, fantastike, rimske i naše mitologije...

Ko su Vam uzori?

Odrastao sam uz stripove, ali sam čitao i klasike. Od naših su to Andrić, Crnjanski, Pekić, itd., a od stranih, pre svih, Čarls Bukovski. Imam i dvojicu idola zato što su genijalci u svom poslu. Prvi je Dragan Stojković Piksi, a drugi Predrag Živković Tozovac.

Šta je odlika Vašeg pisanja?

Želim da me ceo svet razume i da me čita što više ljudi. Trudim se da svaka moja rečenica bude razumljiva na svim meridijanima. Evo, ova moja knjiga će, u toku sledeće godine, biti prevedena na pet jezika. Suština pisanja je u komunikaciji. U suprotnom pisanje nema smisla.

Šta Vas zanima u pisanju?

Meni je najvažnije da napišem priču. Sve ostalo dolazi samo po sebi, storija, sudbina čoveka, poetika... Mislim da je suština književnosti od njenog postanka, od nastanka Biblije, pa sve do danas – u priči.

Kolika je lepeza Vaših osećanja?

Vrlo široka. Meni je, na primer, muzika jako bitna i kad radim i kad se odmaram. Odrastao sam uz kvalitetnu muziku koja se rađala osamdesetih. Sva moja proza je prožeta muzikom. Često mi, pri pisanju, muzika podiže nivo osećanja. Sad pišem o nekim scenama srednjovekovnih bitaka i slušam grupu koja svira epski rokenrol. To me inspiriše...

Koliko poštujete erotiku u pisanju?

Ne mnogo. Imam granicu u tim opisima. Ja sam u suštini puritanac. O seksualnim događanjima je toliko pisano, da više nema smisla da se to posebno ističe.

A kako doživljavate ljubav?

Kao o osećanju koje se gradi poverenjem i trudom da se sagradi čvrst temelj tog odnosa. A posle toga sva iskušenja i svi „vetrovi” koji duvaju ne mogu da sruše tu građevinu satkanu od emocija. Značajna je, naravno, i činjenica da nema prave ljubavi bez prijateljstva.

Šta volite od životnih radosti?

Ja sam južnjak. Tipičan Nišlija. Mi smo meraklije. Volimo druženje, kafanu, dobru pesmu, jelo, piće. Normalno, i žene. Živimo punim plućima kao u starom Nišu koji je bio i ostao hedonistički grad. Volim i prirodu, pecanje, planinarenje. Imam vinograd. Sam pečem rakiju. Težim jednom mirnom životu kakav je vodio i moj deda. Njemu je dan počinjao s čokanjčetom rakije, malo sira i hleba, a završavao se radom u vinogradu i priči s prijateljima. Sve je sagledavao na pragmatičan način. Od običnih događanja do visoke politike.

Na čemu sad radite?

Radim na romanu o događajima iz srednjovekovne Srbije. To je priča o Prvom srpsko-turskom ratu 1386. kad su Turci s velikom silom napali Srbiju. Tada su prvo osvojili Pirot, pa Niš, a posle toga su poraženi kod Pločnika u Toplici, gde je Murat jedva izvukao živu glavu. Zbog toga je bio vrlo kivan na Lazara. Ovaj događaj je bio direktan povod za kasniji pohod Turaka na Kosovo. Priča počinje poharom pograničnog manastira iz koga akindžije, turska brza konjica, odnose kovčeg u kome se nalazi nešto što je mnogo bitno knezu Lazaru. Zatim Lazar šalje poteru u kojoj su Ivan Kosančić, Milan Toplica i Miloš Obilić.

Autor: Slavko Trošelj

Izvor: www.politika.rs