Dejan Stojiljković: Istorija se ne uči iz serija

Dejan Stojiljković je pisac srednje generacije čije su sve knjige bestseleri. Od prvog romana, „Konstantinovo raskršće“, kupio je čitaoce jedinstvenim pričama, čudesnim likovima i sjajnim dijalozima. Široka publika ga poznaje kao koscenaristu serije „Senke nad Balkanom“, a bolje upućeni prate i njegovu ljubav prema stripu na čiji je jezik preveo dva romana. Upravo je objavljena njegova četvrta zbirka priča „Neonski bluz“.

Pripovetka „Neonski bluz“ najpre je objavljena u Americi. Njujorški izdavač Akašik u svojoj noar ediciji odlučio se da i priče srpskih pisaca uvrsti u izdavački plan, tako da se početkom decembra „Belgrejd noar“ pojavio na američkom tržištu. Kako vam priča deluje na engleskom jeziku?

Pošto je pisana namenski i po narudžbi, zajedno sa urednikom smo se potrudili da bude što razumljivija američkom čitaocu. Zato sam uvezao u narativ i istinitu priču o američkom lekaru doktoru Edvardu Rajanu, koji je bio šef misije Crvenog krsta u Beogradu 1915. godine. Moj stil pisanja je nastajao najviše pod uticajem anglosaksonskih pisaca, pa tako moja rečenica, kada se prevede na engleski, uglavnom zvuči kao da je na njemu izvorno i napisana. Od redakcije čuvenog  magazina „Pablišers vikli“ sam dobio pohvalu za atmosferičnost priče. Meni dovoljno.

Od ostalih autora, čija vam se priča najviše dopada?

Priče Muharema Bazdulja i Ota Oltvanjija.

Sve vaše knjige su veoma čitane. Šta očekujete od „Neonskog bluza“?

Drugo izdanje je otišlo u štampu nepune tri nedelje nakon objavljivanja knjige. Imao sam sličnu situaciju sa svojom prethodnom zbirkom „Kišni psi“ koja je brzo postala bestseler a i danas se rado čita i redovno doštampava. Jedna od mojih želja i namera jeste vraćanje priče u fokus čitalaca, urednika i izdavača. Neko vreme u našoj književnosti, pripovetka je bila potcenjena forma. Roman je dominirao, mnogi pisci uopšte ne pišu priče nego odmah udri po trilogijama i serijalima romana. Tu se sad stvari rapidno menjaju i meni je drago što sam dao svoj doprinos tom „vaskrsavanju“ pripovetke.

I u ovoj priči pojavljuje se vaš gotovo stalni lik, Nemanja Lukić. To je čovek koji ne umire, akter je mnogih epoha, i to krucijalan. Deluje kao metafora nečega što na ovim prostorima nikada ne nestaje?

Ovde, na Balkanu, neke stvari su večne, nikad ne umiru. Tako je i sa Nemanjom Lukićem, vampirom i svedokom najkrvavijeg veka u ljudskoj istoriji. On je možda metafora za tu našu ukletu prirodu, mislim na ljudski rod, ne samo na Balkance, tu našu istrajnost u samodestrukciji čiji je on svedok iznova i iznova, bilo da je u pitanju Prvi svetski rat ili neka druga klanica. U seriji „Piki blajnders“ Vinston Čerčil kaže Tomasu Šelbiju: „Ovde je mržnja večna“, misleći pre svega na Englesku i Severnu Irsku. Ali, nažalost, ta rečenica može da se odnosi na bilo koju tačku u planeti, na ove naše bivše jugoslovenske prostore naročito. Srećom – i ljubav je večna. Zato čitava istorija ljudske civilizacije počiva na tom balansu između mržnje i ljubavi.

Vi ste pisac za modernog čitaoca koji prati sve - muziku, film, serije, knjige... Vreme i prostor su relativni, istorijski likovi komuniciraju sa izmišljenim junacima, teorije zavere sukobljavaju se sa zvaničnim verzijama, pomešani žanrovi... sve je dopušteno. Da li je to, i mnogo toga drugog, recept za bestseler?

Ne postoji recept za bestseler, to je zabluda. I kada pravite tortu ili sos za pastu možete sve da uradite po receptu pa da na kraju ne ispadne kako treba. Primećujem da mnogi mladi pisci i ostali početnici, pošto sada pišu svi, i domaćice i taksisti, i stari i mladi, misle da mogu, ako ispoštuju određena pravila, da naprave knjigu koja će odmah  da se dopadne čitaocima. Pri tom, strašno potcenjuju čitalačku publiku misleći da ona voli samo određenu vrstu narativa, smeštenu u određeni kontekst i sa tačno određenom vrstom likova. Misle da, ako ubace u lonac malo seksa, istorijske intrige, misterije, akcije i štajaznam... Da će to sigurno biti dobra bestseler čorba. Evo, bila je neko vreme pomama za pisanjem epske fantastike. Imali smo inflaciju knjiga o patuljicma, zmajevima, vilama... I ko je uspeo da dobaci do publike? Aleksandar Tešić i Nenad Gajić. Samo njih dvojica. Niko više. To je dobra lekcija, šteta što nema ko da je nauči.

Kao koscenarista dve sezone serije „Senke nad Balkanom“ oživeli ste zaboravljene likove iz naše novije političke istorije, recimo Mustafu Golubića. Zbog čega je vraćanje na scenu ljudi koji su namerno prećutani u našim istorijskim udžbenicima značajno za nas koji gledamo? Osim zabave, šta dobijamo?

Ne treba učiti istoriju iz televizijskih serija. To je pogrešno. Igrani program je tu da vas zabavi, intrigira i možda navede da saznate nešto više o istoriji i onima koji su je stvarali. Pogledate „Senke“ pa uzmete da čitate knjigu o Mustafi Golubiću ili Aleksandru Karađorđeviću koju je napisao ozbiljan istoričar. Tako bi trebalo to da ide. A naši istoričari su odlični i nema nikakve „skrivene istorije“. Da je skrivena i prećutana, u šta nas stalno ubeđuju razni paranaučnici i teoretičari zavere, kako bismo mi scenaristi našli podatke na kojima temeljimo našu fikciju? Sve je dostupno, otiđite u knjižaru ili biblioteku i tamo ćete naći masu građe vezanu za našu bližu i dalju istoriju koju su pisali kompetentni ljudi. „Skrivena istorija Srba“ postoji samo u tabloidima i u glavama ostrašćenih neznalica.

Živite i radite u Nišu, oženjeni ste i imate ćerku. Kako se porodica drži u ovoj atmosferi bolesti?

Držimo se dobro, uglavnom kao i svi ostali. Poštujemo mere, trudimo se da ne zapadnemo u defetizam i ne verujemo u antivakserske teorije zavere i slične budalaštine. Mojoj ćerki je malo teže palo odsustvo iz škole, nastava preko interneta, ali šta se mora nije teško. Niš je lepo mesto za život, naročito ako ste porodičan čovek, sve je blizu, svega ima, nije nervozan i brz grad poput Beograda. Nažalost, dosta je odsečen od prestonice, nema status koji ima Novi Sad, recimo, niti standard koji ima Pirot. Onomad sam gledao spisak najmoćnijih ljudi u Srbiji i učio samo dvojicu Nišlija – violinistu Nemanju Radulovića i Piksija. Ironija je da ni jedan ni drugi već odavno ne žive u Nišu. Još veća ironija je u tome da ni jedan ni drugi ne bi postali to što jesu da su ostali u Nišu. Nadam se da neću morati da krenem njihovim putem, mada mi je to dosta u poslednje vreme padalo na pamet.

Za roman „Konstantinovo raskršće“ dobili ste nagradu „Miloš Crnjanski“, a u „Kainovom ožiljku“ noseći lik je Ivo Andrić. Pisci i publicisti dosta se u poslednje vreme bave Andrićem. Je li i naš nobelovac misterija?

Andrić je svakako imao svoje tajne. Mnoge od njih se tek sada otkrivaju. Dosta se govori o njegovom odnosu sa komunističkim vlastima posle rata, kako se uklopio i od „fra Ive“ postao „drug Andrić“. U „Kainovom ožiljku“ se Vlada Kecmanović i ja bavimo nekim drugim misterijama, a to je pre svega njegova diplomatska misija u Trećem Rajhu. Svašta se izdešavalo za te dve godine koliko je bio ambasador u nacističkoj Nemačkoj, mnoge stvari i danas su pod velom tajne. Valjda će ih neki drugi pisci u budućnosti otkriti u svojim delima. Andrić je večita tema i inspiracija.

Razgovarala: Ljilja Jorgovanović

Izvor: Lena