Pisac Dejan Stojiljković nedavno je obradovao ljubitelje istorijskog štiva novom knjigom „Dukat za Lađara“. Čitaocima otkriva život krajiškog vojvode Kosančić Ivana, mitske ličnosti o kojoj se malo toga zna, u periodu primirja, kada se Lazareva kneževina spremala za odlučujuću bitku na Kosovu. Glavni junak, Ivan Kosančić, povlači se na svoje imanje i tamo se suočava sa raznim iskušenjima, a neka od njih nisu sa ovog sveta.

Otkrijte nam zašto je tema romana krajiški vojvoda?

Ivan Kosančić je mitska ličnost, jedan od tri pobratima, tri viteza Reda Zmaja, druga dva su Miloš Obilić i Toplica Milan. Odabrao sam ga iz dva razloga, prvi je zato što sam ja poreklom iz Kosanice, majka mi je rođena u selu Ivan Kula. Drugi razlog je što sam hteo da pomerim fokus sa Obilića na manje eksponiranog junaka. Maltene svaki Srbin ima formiranu sliku o Obiliću, a sa Kosančićem nije ta situacija. On se u narodnoj epici pominje samo na par mesta. Ono što znamo o njemu jeste da je bio lep čovek, na kneževoj večeri pred bitku mu Lazar nazdravlja „po lepoti“, takođe znamo da je bio vešt uhoda i da je govorio turski. Neka druga predanja govore o njemu kao najboljem mačevaocu u vojsci kneza Lazara, a pominju ga i kao „vilinskog pobratima“.

Odakle ideja za naziv knjige „Dukat za Lađara“?

Ideja potiče iz grčke mitologije i tiče se Harona, čamdžije donjeg sveta kome je svaka upokojena duša morala da plati dukat da bi je prevezao na onu stranu. U našem pravoslavnom predanju na onaj svet pokojnika vodi anđeo čuvar kroz mitarstva, koje su neka vrsta carinarnica na kojima se mere grehovi. Pošto se u romanu glavni junak suočava sa svojom smrtnošću, naslov se nekako nametnuo sam od sebe, ali ima i svoju simboličku težinu, a to će čitaoci videti.

Kako biste u tri reči opisali ovu knjigu?

Vera, nada i ljubav.

Imali ste priliku da radite i na scenariju za seriju „Senke nad Balkanom“. Šta je izazovnije: raditi na istorijskom štivu ili scenariju?

Uvek je izazovnije raditi na književnom delu. Jer tu ste kompletan autor, imate potpunu kreativnu slobodu i svaka odluka je vaša. U filmu ste najamnik, zanatlija na zadatku, naročito ako radite na tuđoj priči i sa tuđim likovima. Proza je nekoliko liga iznad scenaristike, zato je verovatno knjiga uvek bolja od filma. Staro pravilo kaže da od lošeg scenarija ne može nastati dobar film, ali zato od dobrog može nastati loš. Možete napisati nešto genijalno, pa da to posle bude iskasapljeno i pretočeno u loše filmsko ostvarenje. Sa pisanjem proze nije tako. Sve zavisi od vas i krajnji proizvod je u potpunosti vaše autorsko delo, samim tim je i odgovornost veća, ali i uživanje u radu.

Koliko je izazovno oživljavati jednu epohu?

To je veoma zabavno ako volite istoriju jer je istovremeno i proces učenja. Zaronite u epohu, pratite svoje junake uskim ulicama starog Rima, strepite za njih u velikim bitkama, sedite u tavernama u Aleksandriji i udišete miris luke i mora, razgovarate sa Stefanom Nemanjom i Gavrilom Principom... Ovih dana pišem pripovetku koja će biti dodatak za ćirilično izdanje „Dukata“, a u njoj sam rešio da oživim lik Vuka Brankovića na jedan sasvim novi način. Nije lako, ali je lepo.

Koje su vam smernice pri pisanju istorijskih knjiga?

Kao i pri pisanju ostalih. Dobra priprema, onda organizacija dela, pravljenje strukture. Morate da vodite računa o likovima i njihovoj funkciji u priči. Dijalozi moraju da budu životni, opisi ubedljivi, svaka glava mora da bude mala pripovetka, da ima poentu ili neku neizvesnost na kraju... Nije štos da čitaocu samo pričate o tom prohujalom vremenu, već da ga bukvalno odvedete tamo, da ga prevarite, da pomisli da je stvarno u srednjem veku ili poznoj antici. Eto, rekao sam: glavno je prevariti čitaoca, ostalo ide samo od sebe.

Razgovarala: Milena Krstajić
Izvor: Informer