Dejan Stojiljković: „Dok pišem, mešam istoriju i mit“
Pisac Dejan Stojiljković na ovogodišnjem Sajmu knjiga čitalačku publiku obradovao je novim romanom „Olujni bedem“, koji na jedan poseban i uzbudljiv način opisuje srpsku istoriju. Prilikom pisanja istorijskog romana uživa da meša istoriju i mit, da da svoj lični pečat, ali i da se konsultuje s vrsnim poznavaocima srpskog srednjeg veka. U ovoj knjizi je, pored važnih istorijskih događaja, čitaoce upoznao sa životom u srednjem veku, sklapanjem brakova, pisanjem zakona, ali i time kako se u to vreme pravilo pivo i kovao novac.
Novi roman „Olujni bedem“ govori o usponu i padu srpske srednjovekovne države. Šta ne znamo o Srbiji, a saznaćemo u vašem romanu?
Pre svega vezano za dve centralne teme romana, a to su opsada Niša i bitka na Pločniku. Oba događaja su se desila 1386, ali, koliko ja znam, nisu obrađivana u domaćoj literaturi. Slavomir Nastasijević ih je preskočio, Baraninu nije bilo zanimljivo, pisci novije generacije više preferiraju Kosovsku bitku. Oba događaja bila su presudna za dalji tok istorije srpske srednjovekovne države: Niš je pao posle opsade od 25 dana, a onda je turska vojska, bez ikakvog logičnog razloga, ušla u sliv reke Toplice i tamo doživela katastrofalan poraz, od kog nije mogla tri godine da se oporavi. Čitaoci će, sem velikih i važnih događaja, moći da se upoznaju i sa načinom života u srednjem veku, kako su se sklapali brakovi, pisali zakoni, opremala vojska, kovao novac, sahranjivali ljudi, pravilo pivo...
Da li se prilikom pisanja istorijskih romana konsultujete s istoričarima i da li dopustite sebi da provučete nešto „svoje“ ili neki mit?
Ja mešam istoriju i mit, moji glavni junaci su Kosančić, Obilić i Toplica, a oni su pre svega likovi iz legende, ali kada je u pitanju okruženje tj. vreme i mesto gde se odvija radnja, tu vodim računa o istoriji i detaljima. Tu mi pomažu dva vrsna poznavaoca srpskog srednjeg veka dr Miloš Ivanović i dr Aleksandar Uzelac sa Istorijskog instituta u Beogradu. Imam i veliku ličnu biblioteku u kojoj ima dosta stručnih knjiga koje sam prikupljao godinama.
S obzirom na to da dosta istražujete prilikom pisanja ovakvih romana, šta vam je najzanimljivije što ste saznali o Srbiji?
Ima dosta toga. Od činjenice da nismo izgubili bitku na Kosovu, da Branković nije bio izdajnik do toga da je vazalstvo despota Stefana bilo takvo da je on u određenim periodima bukvalno određivao ko će da sedi na turskom tronu. Ipak, izuzetno su zanimljive priče na takozvanom mikro-nivou, konkretno, u romanu ima opisano zašto je srpsko nacionalno piće pivo, a ne vino ili rakija, ili kako je nesrećnog kralja Radoslava Nemanjića spasao njegov stric Sveti Sava tako što ga je zamonašio. Zanimljiv je i položaj žene u srpskom srednjovekovlju. Ne znam koliko je široj javnosti poznato da je carica Jelena vladala Srbijom dugi niz godina nakon smrti svog muža Dušana Silnog? Imali smo caricu-monahinju na prestolu. To je zaista veliki istorijski kuriozitet.
Da li mislite da su mladi dovoljno upućeni u našu istoriju?
Mislim da nisu jer nema dovoljno edukativnog sadržaja u medijima, a u školi bubaju statistiku, godine i događaje... Tako nam se dešava da se onda pojave razni opskurni likovi, često i sami neobrazovani, ponekad i psihički labilni i počinju da otkrivaju nekakvu „tajnu“ istoriju, da bulazne o nekakvoj „antičkoj“ istoriji Srba i plasiraju sumanute teorije o Srbima pre ameba i tome da je Berlinski kongres bio mesto gde se falsifikovala srpska istorija, a ne mesto velikog državničkog i diplomatskog trijumfa Milana Obrenovića. Vidim da mladi vrlo često, u sklopu nastupa nekog hipsterskog patriotizma, gutaju te budalaštine, jer onu pravu, akademsku istoriju, nisu učili u školi, pa su im te kvaziistorijske budalaštine, koje se poput virusa šire društvenim mrežama, prihvatljive iako se radi o falsifikatima i fikciji.
Vi ste jedan od scenarista serije „Senke nad Balkanom“. Kakva je Srbija predstavljena u ovoj seriji?
Ovo je pre svega serija o Kraljevini SHS, čiji je Srbija bila deo, a jedna od njenih centralnih tema je trauma Prvog svetskog rata. Odmah na početku videćete umornog veterana inspektora Tanasijevića kako daje sitniš vojniku-prosjaku koji je u ratu izgubio nogu i ruku. Vojnik je u odrpanoj uniformi i likom podseća na Hrista. Kada ga Tane upita gde je postradao, ovaj kaže: „Beograd.“ To je metafora, taj vojnik je Srbija koja je iz rata izašla prepuna rana, obogaljena i uništena, zanesena idejom jugoslovenstva koja je od starta bila osuđena na propast, a koju su forsirala dva egomanijaka Pašić i kralj Aleksandar Karađorđević. A da se istorija ponavlja znamo, isto kao što se kralj Aleksandar odrekao svojih vojnika i pustio ih da prose po ulicama, tako se i današnji vlastodršci stide heroja sa Košara i drugih mesta gde se branila i odbranila država.
Autor: M. Miletić
Izvor: Informer
