Da li je čitanje knjige u dahu sinonim za površnost?
Uvreženo je mišljenje da gutanje knjiga predstavlja pozitivnu stvar. Ovakav pristup čitanju sugeriše da je knjiga toliko dobra da prosto nismo mogli da je ispustimo iz ruku dok je nismo pročitali od korice do korice. Što istovremeno implicira da, gutajući štivo tako brzo, imamo više vremena za još knjiga, kao da se radi o svojevrsnom takmičenju i pobednik će biti onaj ko pročita najveći broj naslova. Svesno ili nesvesno, ovakav pristup čitanju je s vremenom idealizovan kao poželjan. Postoje aplikacije koje nam omogućavaju da čitamo brže, osobe koje mogu da nas nauče tome da se vinemo do neslućenih visina u ovom domenu. Pre par vekova ova metafora bi imala potpuno suprotnu konotaciju: gutanje knjige bilo bi sankcionisano.
Malo čitalaca je svesno da se kroz istoriju književnosti čitanje tradicionalno povezivalo sa ishranom. Još od renesanse na ovaj način je pravljena razlika među tipovima čitalaca: „Postoje knjige za degustiranje, knjige za gutanje a postoje i one koje treba lagano sažvakati pa progutati“, pisao je Frensis Bejkon. U 17. veku je vladalo ubeđenje da je loše čitanje poput lošeg varenja. I zaista, nalik lošem varenju, površno čitanje ili čitanje dosadnog sadržaja može loše uticati na raspoloženje, razgovor ili zdravlje. Ukoliko je sadržaj onoga što čitamo nesvraljiv, narušava se duhovno stanje organizma.
U 18. veku pisci su počeli da ističu razliku između apetita, koji je povezivao telo sa činom čitanja, i ukusa, koji je povezivao čin čitanja sa umom. Ukus je postao imperativ. Ispravno upražnjavanje čitanja je bilo odraz delikatnog nepca, odlika rafinirano obrazovanih. Nasuprot njima, oni koji su gutali knjige su smatrani vulgarnim. Masovni proizvodi, novotarije, lako svarljivi sadržaji, naročito romani, povezivani su sa nepoželjnim navikama čitanja. Književna kritika je često karakterisala ove naslove kao hranu za nezdrav apetit. I, što je još uvredljivije, ovaj tip literature smatran je predodređenim za žene. Glad za takvom vrstom knjiga povezivan je sa putenošću, za razliku od literature koju su preferirali muškarci, koja je stimulisala duh i intelekt. Na taj način, određena grupa čitalaca je degradirana, smatrana neobrazovanom i moralno inferiornom. Cilj je bio da se napravi jasna razlika između književnosti koja hrani duh – etičkog ideala, i pukog proždiranja, na koje se gledalo kao vulgarno uživanje.
Pa ipak, kako se život u 20. veku ubrzavao, ovakvo razgraničavanje je sve više gubilo smisao. Naročito u drugoj polovini veka kada su se javili kritičari povezivanja navika u ishrani i čitanju. Godine 1986. izašao je esej pod naslovom Čitati nije isto što i jesti u kom su kritikovane elitističke predrasude prema čitaocima popularne beletristike korišćenjem analogija sa ishranom. Malo po malo je izašlo iz mode upoređivanje čitanja sa žvakanjem i gutanjem hrane, čak se smatralo politički nekorektnim.
Tako je bilo doskora, a onda se „gutanje“ vratilo u upotrebu, ovoga puta sa pozitivnom konotacijom. Nije moglo biti drugačije, progutati nešto u dahu znači da je probudilo naše interesovanje, a to ima težinu u svetlu ogromnog broja stvari koje se bez prestanka takmiče da osvoje našu pažnju.
Koncept „gutanja“ podrazumeva čitanje velikom brzinom. I ne samo to, podrazumeva određen način pisanja koji podržava takav način čitanja – upotreba i zloupotreba takozvanih cliffhangera. Ako nas neka knjiga uvuče, ako ne možemo da se odvojimo od nje i brzo čitamo, to je zato što je knjiga dobro napisana. U suprotnom, ako je čitanje sporo i refleksivno, takva knjiga će često biti okarakterisana kao promašaj. I to je pravi trenutak da se potegne analogija sa ishranom. Progutati knjigu nije nužno pozitivna stvar, potrebno je vreme da se nešto svari a to se postiže laganim čitanjem. Baš kao što postoji pokret slow food, postoji pokret koji neguje lagano čitanje. Potrebno je iznova istaći prednosti laganog konzumiranja sadržaja nasuprot napadu na stotine stranica u dahu. Čak i ukoliko to znači pročitati manje knjiga.
Redakcija Lagune se jednom prilikom poigrala na ovu temu, a kako izgleda „čitanje u dahu“ – pogledajte ovde.
Izvor: La piedra de Sisifo
Prevod: Ivana Veselinović
U 18. veku pisci su počeli da ističu razliku između apetita, koji je povezivao telo sa činom čitanja, i ukusa, koji je povezivao čin čitanja sa umom. Ukus je postao imperativ. Ispravno upražnjavanje čitanja je bilo odraz delikatnog nepca, odlika rafinirano obrazovanih. Nasuprot njima, oni koji su gutali knjige su smatrani vulgarnim. Masovni proizvodi, novotarije, lako svarljivi sadržaji, naročito romani, povezivani su sa nepoželjnim navikama čitanja. Književna kritika je često karakterisala ove naslove kao hranu za nezdrav apetit. I, što je još uvredljivije, ovaj tip literature smatran je predodređenim za žene. Glad za takvom vrstom knjiga povezivan je sa putenošću, za razliku od literature koju su preferirali muškarci, koja je stimulisala duh i intelekt. Na taj način, određena grupa čitalaca je degradirana, smatrana neobrazovanom i moralno inferiornom. Cilj je bio da se napravi jasna razlika između književnosti koja hrani duh – etičkog ideala, i pukog proždiranja, na koje se gledalo kao vulgarno uživanje.
Pa ipak, kako se život u 20. veku ubrzavao, ovakvo razgraničavanje je sve više gubilo smisao. Naročito u drugoj polovini veka kada su se javili kritičari povezivanja navika u ishrani i čitanju. Godine 1986. izašao je esej pod naslovom Čitati nije isto što i jesti u kom su kritikovane elitističke predrasude prema čitaocima popularne beletristike korišćenjem analogija sa ishranom. Malo po malo je izašlo iz mode upoređivanje čitanja sa žvakanjem i gutanjem hrane, čak se smatralo politički nekorektnim.
Tako je bilo doskora, a onda se „gutanje“ vratilo u upotrebu, ovoga puta sa pozitivnom konotacijom. Nije moglo biti drugačije, progutati nešto u dahu znači da je probudilo naše interesovanje, a to ima težinu u svetlu ogromnog broja stvari koje se bez prestanka takmiče da osvoje našu pažnju.
Koncept „gutanja“ podrazumeva čitanje velikom brzinom. I ne samo to, podrazumeva određen način pisanja koji podržava takav način čitanja – upotreba i zloupotreba takozvanih cliffhangera. Ako nas neka knjiga uvuče, ako ne možemo da se odvojimo od nje i brzo čitamo, to je zato što je knjiga dobro napisana. U suprotnom, ako je čitanje sporo i refleksivno, takva knjiga će često biti okarakterisana kao promašaj. I to je pravi trenutak da se potegne analogija sa ishranom. Progutati knjigu nije nužno pozitivna stvar, potrebno je vreme da se nešto svari a to se postiže laganim čitanjem. Baš kao što postoji pokret slow food, postoji pokret koji neguje lagano čitanje. Potrebno je iznova istaći prednosti laganog konzumiranja sadržaja nasuprot napadu na stotine stranica u dahu. Čak i ukoliko to znači pročitati manje knjiga.
Redakcija Lagune se jednom prilikom poigrala na ovu temu, a kako izgleda „čitanje u dahu“ – pogledajte ovde.
Izvor: La piedra de Sisifo
Prevod: Ivana Veselinović
