Čitaonice su ranije čuvale žene od „bibliotekarskih skitnica“
Tokom druge polovine devetnaestog veka, žene su počele slobodnije da se kreću u javnosti. Bio je to novi svet – onaj koji nije bio sasvim siguran šta da radi sa ženama. Ebigejl A. Van Slik bavi se jednom neočekivanom temom javne revolucije: bibliotekama, koje su nekada imale zasebne čitaonice za žene i muškarce.
Javne biblioteke danas izgledaju kao mesta u kojima se skoro ništa ne dešava, ali u to vreme smatrali su ih prepunim opasnosti. Biblioteke su tradicionalno bile privatne muške prostorije, a kada je prvi put dopušteno i ženama da uđu u njih, kritičari su se pitali da li je pristojno za ženu da otvoreno razgleda police i penje se uz stepenice, gde bi usput nailazila na nepoznate osobe i imala pristup potencijalno nemoralnim knjigama.
„Posebno su se brinuli zbog ’bibliotekarskih skitnica’, nepredvidljivih ljudi iz radničke klase, čije je lutanje omaložavalo plemenite svrhe javne biblioteke,“ piše Van Slik. Za ove navodne skitnice se mislilo da posećuju biblioteku, kako bi čitali stranice u novinama posevećene klađenju i pohotno gledali žene.
I tako su nastale, ženske čitaonice – neka vrsta produžetka „zasebnih sfera“ tadašnje filozofije. U jednom trenutku takve čitaonice su bile uobičajene u javnim bibliotekama širom Amerike, a mogle su se videti i u gradovima poput Bostona, San Dijega i Sijetla.
Iako su neke prostorije bile prave sobe, većina njih su bile niše ili prostorije unutar biblioteke, određene samo za žene. Prijatno dizajnirani elementi, poput slika i freski naglašavali su ženstvenost, dok su detalji poput tepiha i salonskih tapeta, budili u ženama kućnu atmosferu.
Ove prostorije su navodno odavale utisak ženske inferiornosti u čitanju, ukusu i želji. Često su se nalazile u podrumima, pored dečjih soba i adminstrativnih kancelarija. Imale su manje i nefunkcionalnije stolove od muških, a bile su napunjene knjigama koje su odražavale stereotipe o ženskom intelektu i njihovoj pravoj ulozi.
„I dok su opšte čitaonice imale velike pravougaone stolove, koji su podsticali široko, samostalno proučavanje velikih tomova, čitaonice za ’dame’ su imale stolove koji su sugerisali potpuno drugačiju interakciju sa knjigama“, piše Van Slik. Neke prostorije nisu čak bile ni za čitanje, već su bili namenjene pisanju pisama.
Ova mesta nastala su kako bi zadržala znatiželjne lutalice, ali često su bila vidljiva iz drugih delova biblioteke, podsećala su na izloge ili pozornice. „Pogled muškarca, pravilno usmeren“, piše Van Slik, održavao je socijalni mir tako što je pratio ponašanje žena i ohrabrivao muškarce da budu moralniji u eksponiranju pred ženama koje se fino ponašaju.
Kako je bibliotekarstvo postajalo profesionalnije, bibliotekari su bili više uključeni u izgled i imidž biblioteka. Sa namerom da se dokopaju što više knjiga od što više pokrovitelja, čitaoci iz radničkih klasa su bili dobrodošli – čak i oni za koje su se plašili da su lutalice.
Izvor: daily.jstor.org
„Posebno su se brinuli zbog ’bibliotekarskih skitnica’, nepredvidljivih ljudi iz radničke klase, čije je lutanje omaložavalo plemenite svrhe javne biblioteke,“ piše Van Slik. Za ove navodne skitnice se mislilo da posećuju biblioteku, kako bi čitali stranice u novinama posevećene klađenju i pohotno gledali žene.
I tako su nastale, ženske čitaonice – neka vrsta produžetka „zasebnih sfera“ tadašnje filozofije. U jednom trenutku takve čitaonice su bile uobičajene u javnim bibliotekama širom Amerike, a mogle su se videti i u gradovima poput Bostona, San Dijega i Sijetla.
Iako su neke prostorije bile prave sobe, većina njih su bile niše ili prostorije unutar biblioteke, određene samo za žene. Prijatno dizajnirani elementi, poput slika i freski naglašavali su ženstvenost, dok su detalji poput tepiha i salonskih tapeta, budili u ženama kućnu atmosferu.
Ove prostorije su navodno odavale utisak ženske inferiornosti u čitanju, ukusu i želji. Često su se nalazile u podrumima, pored dečjih soba i adminstrativnih kancelarija. Imale su manje i nefunkcionalnije stolove od muških, a bile su napunjene knjigama koje su odražavale stereotipe o ženskom intelektu i njihovoj pravoj ulozi.
„I dok su opšte čitaonice imale velike pravougaone stolove, koji su podsticali široko, samostalno proučavanje velikih tomova, čitaonice za ’dame’ su imale stolove koji su sugerisali potpuno drugačiju interakciju sa knjigama“, piše Van Slik. Neke prostorije nisu čak bile ni za čitanje, već su bili namenjene pisanju pisama.
Ova mesta nastala su kako bi zadržala znatiželjne lutalice, ali često su bila vidljiva iz drugih delova biblioteke, podsećala su na izloge ili pozornice. „Pogled muškarca, pravilno usmeren“, piše Van Slik, održavao je socijalni mir tako što je pratio ponašanje žena i ohrabrivao muškarce da budu moralniji u eksponiranju pred ženama koje se fino ponašaju.
Kako je bibliotekarstvo postajalo profesionalnije, bibliotekari su bili više uključeni u izgled i imidž biblioteka. Sa namerom da se dokopaju što više knjiga od što više pokrovitelja, čitaoci iz radničkih klasa su bili dobrodošli – čak i oni za koje su se plašili da su lutalice.
Izvor: daily.jstor.org
