Čitanje nekome naglas može biti čin zavođenja
Dobrobit čitanja naglas deci dobro je poznata, ali šta je sa odraslima koji čitaju drugim odraslima? Kira Vaklavik objašnjava koliko je za odrasle važno izdvojiti vreme za priču. Čitanje naglas je aktivnost koju povezujemo sa pričanjem priča deci pred spavanje. Svakako većina klasika za decu pisani su sa svešću da će ih najverovatnije starija osoba čitati mlađoj. Brojne koristi od čitanja naglas deci dobro su dokumentovane. Naučnici su otkrili da odojče kome se čita postaje dete koje „ima veće šanse da ostvari jake veze, da ima oštriju koncentraciju i veću emocionalnu fleksibilnost i samokontrolu“.
Foto: Unsplash
Onda ne iznenađuje što Američka akademija za pedijatriju preporučuje čitanje naglas deci. Čak i sociolozi smatraju jednim od najvažnijih pokazatelja životnih izgleda.
Ali ako je čitanje naglas toliko dobro, zašto je uglavnom rezervisano za detinjstvo?
Kako je preovladalo čitanje u sebi
Naravno da nije uvek bilo ovako. Kako ističe Megan Koks Gerdon, kritičarka knjiga za decu u Wall Street Journalu, od nastanka pisane reči do desetog veka „čitanje je bilo isključivo čitanje naglas“.
Čak i nakon što je čitanje u sebi postalo dominantnije, ono je koegzistiralo s onim što profesorka engleske književnosti Abigejl Vilijams naziva „zajedničkim“ i „društvenim“ vidovima čitanja, sve do kasnog 19. veka. Tek kada su glasovi masovnih medija ušli u domove preko radija i televizije, čitanje, kao zajednička javna aktivnost, među odraslim osobama počelo je da jenjava.
Ali kako nam same knjige otkrivaju, čitanje naglas može da bude više od društvene aktivnosti. Može da bude zavodljivo i da učvršćuje intimne veze, baš kao i društvene.
Memoari Azar Nafisi „Čitati Lolitu u Teheranu“ (2003), o životu žene i profesorke književnosti u postrevolucionarnom Iranu, prikazuju studente Manu i Nimu koji su se „zaljubili jedno u drugo najviše zbog zajedničkog interesovanja za književnost“. Ako ljubav prema književnosti spaja ovaj par, onda čitanje naglas učvršćuje njihovu vezu. Rečima koje čitaju naglas stvaraju oazu u kojoj su bezbedni od problema iz spoljašnjeg sveta.
Isto tako, u romanu „Mansfild park“ (1814) Džejn Ostin koristi čitanje naglas kao prekretnicu punu emotivnog naboja u odnosu između protagonistkinje Fani Prajs i njenog „svežeg“ udvarača Henrija Kroforda. Kada Henri čita naglas okupljenim ljudima, njegova veština i senzitivnost su takvi da Fani mora da podigne glavu i sluša, iako to ne želi. Goblen koji je vezla i kojem je isprva odlučno posvetila svu pažnju na kraju joj pada u krilo „i konačno... oči koje su ga uporno izbegavale tokom celog dana okrenule su se ka Krofordu i netremice gledale u njega nekoliko minuta, i gledale sve dok privučen njenim pogledom Kroford nije pogledao u nju, a knjiga se zaklopila i magija raspršila“.
Ovakvo neprekidno ponavljanje stvara prilično vrelu atmosferu u sali za prijeme.
Foto: Freepik
Čitanje kao vid zavođenja
U nekim drugim romanima čitanje naglas prevazilazi ovakvo (na kraju neuspešno) udvaranje. (Spojler!) Kroford je potpuno upropastio svoje šanse kod Fani i beži s njenom (već udatom) rođakom (užas!).
U „Čitaču“ Bernharda Šlinka (1997) čitanje naglas je temelj veze između naratora Majkla i njegove mnogo starije ljubavnice Hane – u filmskoj adaptaciji iz 2008. njihove likove tumače Dejvid Kros/Ralf Fajns i Kejt Vinslet.
Možda iz navike, a možda iz čiste samoživosti, Hana insistira da joj Majkl čita pre vođenja ljubavi. Dosta kasnije Majkl i čitalac saznaju da Hana ima dve tajne (spojler!): bila je stražarka u koncentracionom logoru i ne ume da čita.
Ovde čitanje naglas nije samo predigra već integralni deo intimnog „rituala čitanja, tuširanja, vođenja ljubavi i ležanja pokraj ljubavnika“. Čitanje spaja ove dve potpuno različite osobe, i fizički i emocionalno. Mnogo kasnije kada Hana odlazi u zatvor zbog ratnih zločina, Majkl nastavlja da joj čita na daljinu; zahvaljujući snimcima koje joj šalje, na kraju je i sama naučila da čita.
Nesrećne sudbine nekih od ovih veza dokazuju da čitanje naglas nije karta u jednom pravcu do srećnog završetka. Ali ove scene zaista otkrivaju duboku senzualnost ovog čina. Po rečima Gerdonove, „postoji neverovatna moć u ovoj neuhvatljivoj razmeni“.
Takođe smatra da čitanje naglas „ima fantastičnu sposobnost da nas približi jedno drugome“, i figurativno i bukvalno. Dok nas čitanje u sebi uvlači u sebe same – iz čega je nastao kliše o paru koji u krevetu čita svako svoju knjigu, dok se ne okrenu i ugase svetlo – čitanje naglas predstavlja zajedničko iskustvo.
Čitanje naglas duže traje, ali u tome je delimično i poenta. Sporo čitanje je senzualno čitanje. Za razliku od audio-knjiga koje su se čvrsto pozicionirale u našoj kulturi, čitanje naglas je interaktivno, intuitivno i telesno, kako za decu tako i za odrasle.
Čitalac je tako i posmatrač koji primenjuje gestikulaciju, izraz lica i intonaciju u zavisnosti od povratne informacije. Naravno, i slušalac posmatra, njegova pažnja je usmerena ka osobi ispred ili pored njega.
S vremena na vreme treba se podsetiti da se sticanje znanja i romantika i dalje mogu naći na nekom skrovitom mestu – u knjigama... sve dok reči čitamo naglas.
Autor: Kira Vaklavik
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Borivoje Dožudić
