Čitanje kao primer – šta deca usvajaju od vas
Neko vas posmatra.
Moja baka je stalno čitala, ili se barem nama tako činilo. Možda zbog toga što je njena kuća bila prepuna knjiga – bile su svuda: na trpezarijskom stolu, u dnevnoj sobi, na njenom noćnom stočiću. Zbog toga smo mi, njeni unuci, smatrali da je čitanje sasvim normalna i primamljiva zanimacija. Često nas je čuvala posle škole i, uprkos tome što je čitanje za stolom tokom večere bilo zabranjeno kod kuće, kod bake je čitanje uz ručak bilo dobrodošlo.
Imam dragu uspomenu na trenutak kada me je baka naučila kako da čitam dok jedem a da pritom ne uprljam hranom svoju dragocenu knjigu. Bez njene pomoći ne bih uočio očigledno rešenje – ne treba stavljati knjigu između sebe i tanjira. Oboje smo se nasmejali kada sam uskliknuo zbog ovog velikog otkrovenja. Često bi me pitala: „Šta trenutno čitaš?“ i dopuštala mi je da čitam nekoliko naslova odjednom, da pojedine ne pročitam do kraja, a da druge čitam iznova i iznova. Tada mi se bakini rituali nisu činili neobičnim, ali sada shvatam da mi je na taj način usadila osećaj uživanja u čitanju. Sledeći njen primer, usvojio sam čitanje kao jednu od svojih vrednosti, a da toga nisam bio ni svestan.
Nisam uvek bio svestan ni činjenice da moji postupci mogu usaditi vrednosti drugima, a posebno mladima u mom životu koji me naizgled i ne primećuju. Međutim, oni ipak obraćaju pažnju i ispostavilo se da moji postupci jesu bitni. Sreo sam školskog druga koga nisam video petnaest godina i počeli smo ponovo da se družimo. Imao je mnogo mlađeg brata koji nama starijim dečacima nikad nije bio zanimljivo društvo kada smo bili deca. Nismo mu dopuštali da se igra sa nama niti smo razmišljali o tome da li nas posmatra. Ipak, on nas jeste posmatrao i mi smo nehotice uticali na njega i učinili da formira obrasce ponašanja koje će kasnije smatrati poželjnim. Petnaest godina kasnije, dok sam bio u poseti drugu, njegov brat je neočekivano svratio. Oduševljeno me je pozdravio uz širok osmeh. Ja se njega gotovo nisam ni sećao, ali on mene jeste. Rekao mi je: „Ti si za mene uvek bio heroj. Mislio sam da si mnogo hrabar jer si se iskradao sa mojim bratom da pušite iza kuće i jer ste zajedno bežali iz skole da biste išli u bioskop.“ Nastavio je da nabraja moje dečje prekršaje koje je i sam hteo da oponaša. Tada je posmatrao sve što ja radim i ja sam mu usadio sopstvene vrednosti iz tog doba.
Voleo bih da sam umesto toga čitao sa njim kao što je moja baka sa mnom.
Činjenica da ona, kao osoba koju cenim, voli da čita, navela me je da i sam poželim da čitam i da kasnije razvijem naviku da gutam knjige. Nije mi bilo bitno šta ona čita; nikad nisam zavoleo ljubavne romane onako kao ona, a ona nikad a nije mogla da razume moju strast prema romanima iz žanra naučne i epske fantastike. Ali delila je svoju ljubav prema čitanju sa mnom. Jednoga dana, kada sam imao deset godina, naišla je dok sam jecao usred čitanja romana „Dženi“ Pola Galika, o dečaku koga je udario auto i nalazi se u komi. On zamišlja da je mačka i sprijateljuje se sa Dženi, mačkom lutalicom, sa kojom kreće u fantastičnu avanturu. Videvši moje suze, baka je s odobravanjem klimnula glavom i rekla: „Polako, na kraju će sve biti u redu. Samo čitaj pa ćeš videti.“
Jedne nedelje, nakon službe u crkvi u kojoj služim kao sveštenik, poređali smo stolice u holu namenjenom za druženje u parove i na njih stavili dečje knjige. Na taj način smo dali do znanja deci koja su članovi naše grupe za omladinu da mogu da sednu sa nekom odraslom osobom i odluče da li žele da oni čitaju odraslima ili odrasli njima. Ubrzo se smeh širio prostorijom i osmesi su bili na svim licima. Dugo ću pamtiti tu nevinu detinju radost i osećaj povezanosti koji su ispunili to nedeljno popodne i koji su me podsetili da budem zahvalan na primeru koji mi je baka pružila.
Autor: Edvard Vildžoen
Izvor: .readbrightly.com
Prevod: Sonja Laštro
