Česka Mejdžor, autorka dirljivog i emotivno snažnog romana „Možda sledeći put“, o ženi koja proživljava lični „Dan mrmota“, veruje da svako od nas ima moć da promeni svoj život i privuče dobre stvari.

Da možete da proživljavate jedan dan svog života iznova i iznova, da li biste i u kom pravcu nastojali da promenite tok stvarnosti? Verovatno se svako od nas bar jednom zapitao kako bi bilo kada bi takvo nešto zaista bilo moguće. Česka Mejdžor, spisateljica i scenaristkinja, napisala je roman „Možda sledeći put“, u kome je glavnu junakinju Emu, književnu agentkinju preopterećenu poslom, stavila upravo u tu situaciju. To joj je dalo mogućnost da dublje istraži teme ljubavi, gubitka i želje za drugom šansom i da podstakne čitaoce da, prateći Emin put samootkrivanja i transformacije, razmisle o uticaju sopstvenih izbora.

U razgovoru za Bukmarker od Česke Mejdžor saznali smo mnogo toga zanimljivog u vezi sa nastankom romana, ali i o pisanju uopšte.

Kakve Vam je sve mogućnosti za kreiranje priče pružila ideja o proživljavanju istog dana više puta, kuda Vas je sve pisanje vodilo i šta je u procesu nastanka ovog romana bilo najuzbudljivije?

Pisanje ovog romana je svakako bilo izazov – imala sam ogromnu tabelu sa vremenima, likovima i alternativnim danima. Upravo je to učinilo pisanje uzbudljivim, jer sam znala da, iako se dan mora ponavljati, ne smem da dosadim čitaocu istim detaljima, pa sam morala da otkrivam stvari postepeno. Bilo je veoma zabavno.

Kao i gotovo sve žene modernog doba, i Vaša junakinja Ema balansira između zahteva svoje uspešne karijere književnog agenta i svih složenosti koje nose brak i porodica. Šta za njen život znači taj izazov?

Sve! Ne zna se broj žena koje su mi rekle: „Ja sam Ema“! Žene se snalaze na mnogo frontova – čak i kada nemaju decu, često se brinu o drugima, dobre su prijateljice, sjajne partnerke, pouzdane koleginice... Pronalaženje ravnoteže je ključno za mnoge od nas, i to me fascinira, kao i način na koji se Ema sa tim nosi tokom romana.

Kako se kroz roman i mogućnost proživljavanja istog dana Vaša junakinja menja?

Ona ima nekoliko prilično haotičnih dana, kada se sve čini potpuno beznadežnim, ali ponekad uživa i u slobodi da radi šta god poželi. Na kraju, ipak, vidimo kako uči lekcije, dok otkriva tajne ljudi oko sebe i počinje da razmišlja o mnogim ulogama koje ima. Na kraju knjige zaista volim Emu, ali na početku mi prenosi anksioznost!

Vaša priča nas uči da usporimo, da zastanemo, da počnemo da obraćamo pažnju na istinski važne stvari u životu. Šta još možemo da naučimo iz Emine priče?

Važno je da naučimo da budemo blaži prema sebi i drugima. Svi se trudimo da se snađemo i damo sve od sebe, ali često smo prestrogi prema sebi i onima oko nas.

Narativ romana se dotiče i koncepta sudbine naspram slobodne volje. Do kakvih ste odgovora došli?

Volela bih da mogu da kažem da imam odgovore, ali ovo je zaista teška tema. Verujem da imamo moć da promenimo stvari u sebi. Verujem da možemo da privučemo dobre stvari, da pretvorimo dobre navike u karakter, da vredno radimo i vidimo rezultate. Ali isto tako mislim da neki ljudi dobiju loše karte i da im nijedan trud, sreća ili napor ne mogu pomoći da promene ono što je van njihove kontrole.

Vaš roman se čita nezaustavljivo. Kao pisac, možete li da nam definišete koji su to elementi koji jedan roman, u ovom slučaju ljubavni, čine dobrim?

Hvala vam, to mi je bilo veoma važno. Ljubavni žanr očigledno ima svoje neizostavne elemente, ali kao autori uvek možemo da potražimo načine da iznenadimo čitaoca. Ja, nesumnjivo, pokušavam da svoje ljubavne romane zapletom gradim kao trilere – sa obrtima, razotkrivanjima i likovima koji sve preokrenu. Uvek želim da priča bude nepredvidiva.

Kakav ste čitalac? Šta knjiga mora da ima da bi privukla Vašu pažnju?

Čitam mnogo komercijalne beletristike i publicistike i teško odustajem od knjige. Volim lepu prozu, ali na kraju mi je najvažniji snažan glavni lik i zanimljivo pitanje u srži priče. Probam svašta – jednostavno volim da se izgubim u nekom novom svetu.

Kojih pet ljubavnih romana istinski knjigoljupci ne smeju da propuste?

„Ljubav mog večnog života“ Kersti Grinvud je jako zabavan, savršeno strukturiran i zaista urnebesan roman. Rivals Džili Kuper je obavezan – ona stvara fantastične likove. Diznijeva TV adaptacija me je mnogo usrećila, jer obožavam sve njene knjige i na svakih nekoliko godina ih ponovo čitam. Last Night Mari Makfarlan je briljantno duhovita i pametna ljubavna priča. In Five Years Rebeke Serl je sjajan primer iznenađenja upakovanog u ljubavnu priču – ona je jako pametna. I konačno, The Wedding People Alison Espah mi je skoro postao favorit – ima neke od najboljih dijaloga koje sam ikada pročitala u romanu.

Zbog čega je sve lepo biti pisac? Kako izgleda Vaš radni dan?

Kada mi pisanje ide, to je najbolji osećaj na svetu. Nekada sam pisala uz puno radno vreme, pa sada zaista uživam u mogućnosti da sama planiram nedelju. Kada pišem prvu verziju romana, striktno izbegavam viđanje sa ljudima između 9 i 15 sati – tada su mi deca u školi, i to vreme moram da rezervišem za pisanje. Ali često počnem dan uz kafu i naiđem na nekoga. Volim da započnem dan među ljudima, pa te razgovore često ubacim u knjige. Onda se povučem u kancelariju i pišem ili diktiram, i ako sve ide dobro – idem u šetnju. Ako ne ide, kažnjavam se ostajanjem za stolom. Radim i uveče ako mi se približava rok, ili ako nisam bila dovoljno produktivna tokom dana!

Vi ste i scenaristkinja i svoje romane ste adaptirali u filmske scenarije. Koliko je taj posao interesantan i koliko je generalno uzbudljivo videti svoja književna dela oživljena na velikom platnu?

Volim pisanje scenarija i pisala sam mnogo originalnih stvari, ali su adaptacije na neki način teže jer priča već postoji u jednom obliku. Prvo pokušavam objektivno da sagledam šta funkcioniše, a šta ne funkcioniše na ekranu, a onda pristupam scenariju kao nečemu sasvim novom. Trudim se da ostanem verna knjizi, ali na kraju to postaje zasebna celina. Još uvek nisam videla ništa od onoga što sam napisala za ekran, pa ne mogu da opišem taj osećaj. Toliko ljudi je uključeno u filmski projekat da od prve konverzacije sa producentom to više nije samo tvoje. Imaš roman. Niko ne može promeniti te reči. Film može biti nešto zabavno i sveže za publiku.

Imate troje dece. Da li vole knjige? Koji naslov smatrate nezaobilaznim za čitanje u najmlađim godinama?

Moji blizanci su zaista već otkrili čari čitanja, što mi je jako drago. The Magic Faraway Tree Inid Blajton je knjiga koju sam silno želela da podelim sa svojom decom, jer je tako maštovita i magična. Baš se radujem što će se snimati i film po toj knjizi.

Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 53
Foto: Anya Goldenburg