Slovenačka književnica Bronja Žakelj nedavno je u Beogradu predstavila svoj prvenac „Belo se pere na devedeset“. Pre nekoliko godina u Sloveniji ovo delo je imalo status bestselera i osvojilo je prestižnu nagradu „Kresnik“ kao najbolji roman. U Srbiji je nedavno objavljeno zahvaljujući Laguni, a sada će dobiti i svoju filmsku verziju.

Kakvi su Vam utisci iz Beograda?

Beograd je za mene uvek bio predivan grad. Ima neki šarm, energiju i otvorenost koje mnogo volim. Uvek mu se rado vraćam i uvek bih ostala tu još nekoliko dana.

Odabrali ste za priču svoju porodicu, i to smrt majke i borbu s rakom.

Knjiga se bavi temama o kojima niko ne želi da priča, pogotovo u današnjem društvu. Živimo u društvu „terora sreće“, gde za takva pitanja nema mesta, skrajnuta su. Ali desilo se sasvim suprotno i baš ova pitanja, koja su me nekad gurala u samoću, tišinu, odjednom su, zahvaljujući brojnim intervjuima i nastupima, postala deo javnog diskursa. I to znači više od epiteta. A još više znači to što su čitaoci tako otvoreno prihvatili moju knjigu, pronašli se u njoj.

Pisali su mi da su o nekim mojim temama već čitali mnogo puta, ali da ovako intimnu i iskrenu priču nisu našli. U mom romanu su našli neke tragove svojih misli, koje sam ja pretočila u rečenice, i to je za autora u stvari najbitnije. Zahvaljujući romanu „Belo se pere na devedeset“, mnogi su se osećali manje usamljeno. Ja znam kako je kad se osećaš tako, pa mi zato te njihove reči sijaju jače od bilo kog epiteta koji stoji uz knjigu.

Koliko je Vaša profesija novinara uticala na Vaš stil pisanja i samo njegovo građenje? Da li ste imali književne uzore?

U novinarstvu, osim što sam obavljala novinarsku praksu, primarno nisam radila skoro ništa, tako da to nije bitno uticalo na način, pristup i stil mog pisanja. Međutim, pročitane knjige su imale uticaj na moje pisanje... Sve pročitano ostavlja u tebi tragove i utiče na tvoj kreativni izraz. Kad sam bila mala, nisam imala puno igračaka; sve što sam imala mogla sam da stavim u jednu kutiju od ulja „Zvezda“, ali moja dečja soba, koju sam delila s bratom, bila je puna knjiga, na stotine njih... Mislim da je veliki uticaj na moj način pisanja imala i moja majka, koja me je mučila pisanjem eseja svake nedelje i teško je bila zadovoljna mojim tekstom. „Pisanje je važno“, rekla mi je, „jer pisanjem možeš da kažeš sve“.

Uskoro će biti snimljen film. Kakva su Vam očekivanja? Jeste li pomagali u pisanju scenarija?

Nadam se da ćemo stvoriti nešto lepo, da nam pođe za rukom da napravimo film koji ne nosiš samo kući u glavi, već i u stomaku, u svojoj utrobi, i da u bioskopu sediš i dok se vrti odjavna špica. Inače, ja sam koscenarista, scenario smo pisali zajedno s rediteljem Markom Naberšnikom, a među ostalima, mnogo nam je kao skript doktorka pomogla i Maja Todorović (autorka filma i serije „Toma“, op. aut.). Producent filma je Perfo Production, a mnogo mi je drago što i Srbija ulazi u taj projekat kao koproducent i što će baš Anica Dobra igrati moju baku Dadu, koja je bila dobri duh naše porodice i koja je odredila ne samo moj život nego i život svih nas.

Da li pišete novi roman i šta je tema?

Što se tiče stvaranja, trenutno se bavim filmom, tako da uz posao i porodicu nemam ni vremena ni kapaciteta da pišem. Ipak, mislim da u meni još postoje stvari koje bi bilo vredno istražiti, mislim da bih mogla da kažem još nešto, pogotovo što je pisanje za mene jedno od najlepših iskustava koje sam u životu imala, nešto što je veoma blizu onome što možemo nazvati srećom.

Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir