Borhes, Bjoj Kasares i osvit argentinske misterije
Dva čuvena argentinska pisca, Horhe Luis Borhes i Adolfo Bjoj Kasares, pokrenula su 1945. godine „Sedmi krug“ („El Septimo Circulo“), ediciju posvećenu detektivskim romanima prevedenim sa engleskog jezika. Ime edicije je poteklo iz Danteovog „Pakla“ – sedmi krug pakla je onaj u kome se nalaze nasilnici. Bliski prijatelji uprkos razlici u godinama – Borhes je bio petnaest godina mlađi – delili su ljubav prema detektivskim romanima. Kada je govorio o svojoj priči „Abenhakan Al Bohari mrtav u svom lavirintu“, Borhes je napominjao da je do te misterije došao kroz „Edgara Alana Poa, Vilkija Kolinsa, ’Lovca na olupine’ Roberta Luisa Stivensona, G. K. Čestertona, Idena Filpotsa i, naravno, duo Eleri-Kvin“. Ova forma je „u svetu bezobličnog psihološkog pisanja“ imala „klasične vrline početka, sredine i kraja – nečega što je planirano i izvedeno“. Borhes i Bjoj Kasares su poštovali ono što se moglo postići u detektivskoj priči i želeli su da promovišu taj žanr. Do tog trenutka, čitaoci u Argentini su na misterije gledali kao na, u najboljem slučaju, zabavne poslastice. U argentinskoj kulturi ni kritičari ni čitaoci nisu smatrali da detektivska priča može biti književna. Ali dva urednika su, kroz knjige koje su birali, odlučila da promene stanje stvari.
Kako su navodili, kriminalistička dela koja su izdvajali bila su složene priče o opažanju. Serijal su počeli sa „The Beast Must Die“ („Zver mora umreti“) Nikolasa Blejka, a zatim su usledili romani Džona Diksona Kara, Majkla Injesa i Entonija Gilberta. Borhes i Bjoj Kasares su tokom rada na „Sedmom krugu“, između 1945. i 1955. godine, uglavnom birali pisce koji potiču iz Velike Britanije. Bilo je i nekoliko izuzetaka – naslovi Džejmsa M. Kejna, Vere Kaspari i Margaret Milar – a ono što su želeli bilo je da argentinskim čitaocima ponude zbunjujuće slagalice i „ko je ubica“ priče, narative čija se nesređenost krije pod velom poštovanja i surovosti.
Pre „Sedmog kruga“ su pod imenom „H. Bustos Domecq“ sarađivali na zbirci detektivskih priča „Šest problema za don Isidra Parodija“ objavljenoj 1942. godine. Isidro Parodi je detektiv koji je (pogrešno) osuđen za ubistvo i koji rešava zločine iz zatvorske ćelije. Zbog svojih sposobnosti je poznat u Buenos Ajresu, i u zatvoru prima posetioce koji mu, dok on puši, grub i povučen, predstavljaju „misterije koje ih muče“. Kada sledeći put dođu u posetu, dobijaju rešenje „koje zapanjuje i mlade i stare“. Kritika je smatrala da se „argentinski heroj pojavio u potpuno argentinskom okruženju. Kako je neobično to zadovoljstvo... uživati u detekstivskoj priči koja ne podleže strogim pravilima stranog anglo-saksonskog tržišta.“
Te priče takođe osvetljavaju četrdesete godine prošlog veka u Argentini. To vreme, pre uspona Huana Perona, poznato je kao „zloglasna decenija“ i obeleženo je izbornim prevarama i korupcijom. Iako nisu bili poznati kao politički angažovani pisci, Borhes i Bjoj Kasares su u knjigu uneli dosta društvenih komentara upletenih u osnovnu priču. Klasne podele stvaraju probleme, porodice se raspadaju zbog rivaliteta i nasilja, velika je razlika između ljudi iz urbanih i ruralnih krajeva i deluje da svi komentarišu strano poreklo drugih ljudi iako je Argentina nacija imigranata.
Pre „Sedmog kruga“ su pod imenom „H. Bustos Domecq“ sarađivali na zbirci detektivskih priča „Šest problema za don Isidra Parodija“ objavljenoj 1942. godine. Isidro Parodi je detektiv koji je (pogrešno) osuđen za ubistvo i koji rešava zločine iz zatvorske ćelije. Zbog svojih sposobnosti je poznat u Buenos Ajresu, i u zatvoru prima posetioce koji mu, dok on puši, grub i povučen, predstavljaju „misterije koje ih muče“. Kada sledeći put dođu u posetu, dobijaju rešenje „koje zapanjuje i mlade i stare“. Kritika je smatrala da se „argentinski heroj pojavio u potpuno argentinskom okruženju. Kako je neobično to zadovoljstvo... uživati u detekstivskoj priči koja ne podleže strogim pravilima stranog anglo-saksonskog tržišta.“
Te priče takođe osvetljavaju četrdesete godine prošlog veka u Argentini. To vreme, pre uspona Huana Perona, poznato je kao „zloglasna decenija“ i obeleženo je izbornim prevarama i korupcijom. Iako nisu bili poznati kao politički angažovani pisci, Borhes i Bjoj Kasares su u knjigu uneli dosta društvenih komentara upletenih u osnovnu priču. Klasne podele stvaraju probleme, porodice se raspadaju zbog rivaliteta i nasilja, velika je razlika između ljudi iz urbanih i ruralnih krajeva i deluje da svi komentarišu strano poreklo drugih ljudi iako je Argentina nacija imigranata.
Četiri godine kasnije, Bjoj Kasares je ponovo sarađivao na stvaranju nove misterije, ovog puta romana. Sa svojom suprugom Silvanom Okampo napisao je „Los que aman, Odian“ („Oni koji vole, mrze“) koji je objavljen 1946. godine u okviru „Sedmog kruga“. To je jedno od malobrojnih dela na španskom jeziku koja su objavljena u okviru edicije.
Okampova je, poput supruga i Borhesa, bila priznata autorka fantastičnih priča, poezije i knjiga za decu. Borhes je nazvao „jednom od naših najboljih“. „Oni koje mrze, vole“ jedno je od njenih i Bjoj Kaserasovih laganijih dela, ali predstavlja pravu detektivsku priču i iskorak iz tradicionalne britanske detektivske škole na argentinski način.
Argentina je imala specifičan odnos prema Drugom svetskom ratu. Pre 1939. godine, ova zemlja je imala veliki broj nemačkih imigranata i samim tim je održavala bliske veze sa Nemačkom. Argentinska i pruska vojska su održavale veze nekoliko decenija, i njihovi komandanti su uticali na vladu da ostane neutralna tokom konflikta. Čak i nakon Perl Harbora i pritiska Sjedinjenih Država da se pridruži saveznicima, argentinska vlada nije menjala svoju poziciju. Tek je u martu 1945. godine Argentina objavila rat Nemačkoj.
Delovalo je potpuno logično da Argentina nakon rata, i pod vođstvom Huana Perona, postane primarno utočište nacista. Peronova vlada je pomogla prebeg preko 300 ratnih zločinaca koji su iz Nemačke i drugih delova Evrope tajnim kanalima stizali u Argentinu i tu se nastanjivali. Koliko god da su se ove operacije skrivale, javnost je bila svesna prisustva nacističkih begunaca i iz tih okolnosti je iznikao roman koji je postao trideset osmi naslov objavljen u ediciji „Sedmi krug“. Bio je to „El estruendo de las Rosas“ („Grom ruža“) Manuela Pejroa objavljen 1948. godine.
Okampova je, poput supruga i Borhesa, bila priznata autorka fantastičnih priča, poezije i knjiga za decu. Borhes je nazvao „jednom od naših najboljih“. „Oni koje mrze, vole“ jedno je od njenih i Bjoj Kaserasovih laganijih dela, ali predstavlja pravu detektivsku priču i iskorak iz tradicionalne britanske detektivske škole na argentinski način.
Argentina je imala specifičan odnos prema Drugom svetskom ratu. Pre 1939. godine, ova zemlja je imala veliki broj nemačkih imigranata i samim tim je održavala bliske veze sa Nemačkom. Argentinska i pruska vojska su održavale veze nekoliko decenija, i njihovi komandanti su uticali na vladu da ostane neutralna tokom konflikta. Čak i nakon Perl Harbora i pritiska Sjedinjenih Država da se pridruži saveznicima, argentinska vlada nije menjala svoju poziciju. Tek je u martu 1945. godine Argentina objavila rat Nemačkoj.
Delovalo je potpuno logično da Argentina nakon rata, i pod vođstvom Huana Perona, postane primarno utočište nacista. Peronova vlada je pomogla prebeg preko 300 ratnih zločinaca koji su iz Nemačke i drugih delova Evrope tajnim kanalima stizali u Argentinu i tu se nastanjivali. Koliko god da su se ove operacije skrivale, javnost je bila svesna prisustva nacističkih begunaca i iz tih okolnosti je iznikao roman koji je postao trideset osmi naslov objavljen u ediciji „Sedmi krug“. Bio je to „El estruendo de las Rosas“ („Grom ruža“) Manuela Pejroa objavljen 1948. godine.
Radnja romana smeštena je u imaginarnu republiku koja postaje sve autoritarnija. Mogla bi to biti Argentina 1948. godine, ali likovi imaju germanska imena i Borhes je u uvodu napisao da ta zemlja „takođe predstavlja Treći rajh“. Lider nacije je ubijen dok je držao govor na balkonu i nakon hapšenja ubice, detektiv mu saopštava da je ubio diktatorovog dublera jer je pravi „šef i firer“ ubijen prethodne noći u svom apartmanu. Ubica sada mora da im pomogne da pronađu onog ko je ubio pravog lidera jer policija zna da je povezan sa opozicijom.
Poput „Šest problema Don Isidra Parodija“ i „Oni koji vole, mrze“, i roman „Grom ruža“ je satira na detektivske priče. U priču je utkan i izuzetan esej o čoveku koji je ubio diktatorovog dublera. Tokom istrage se otkriva da je ubica voleo da čita detektivske romane i među njegovim papirima pronađen je esej „Hamlet i detektivska priča“. U ovom tekstu se Šekspirova drama poredi sa romanom „Zver mora umreti“ koja je, ako se sećate početka ove priče, prvi roman koji su Borhes i Bjoj Kasares objavili u okviru „Sedmog kruga“.
Napisan sa lakoćom i koristeći žanr koji je tada povezivan sa „pukom“ zabavom, Pejro je smeštanjem priče u izmišljenu zemlju uspeo da sve poveže sa političkom atmosferom svog vremena. Realizacija ovog romana je prava bravura.
Septembra 1955. godine Peron je zbačen sa vlasti i iste godine, nakon objavljivanja 121. knjige, Horhe Luis Borhes i Adolfo Bjoj Kasares predali su novom uredniku „Sedmi krug“ koji je postojao sve do 1983. godine –objavljivano je ukupno 366 romana. Nakon što su Borhes i Bjoj Kasares otišli, urednici su birali i neke malo „tvrđe kuvane“ autore trilera poput Rejmonda Čendlera, Rosa Makdonalda i Džoa Goresa. Novom uredništvu su se više dopadali ovakvi romani jer su uspevali da prikažu nasilje, korupciju i političku brutalnost što je više odgovaralo realnosti u Argentini u tim decenijama. Sedamdesete su bile godine „Prljavog rata“, desničarskih odreda smrti i „nestalih“.
Kao osnivači i urednici „Sedmog kruga“, Borhes i Bjoj Kasares su mnogo toga uradili da poboljšaju status kriminalističkog žanra u Argentini. Odigrali su svoju ulogu u približavanju misterija široj pubilici i rušenju smešne barijere koja je nekada razdvajala kriminalističke romane od onoga što se nazivalo književnim romanima.
Izvor: crimereads.com
Prevod: Dragan Matković
Poput „Šest problema Don Isidra Parodija“ i „Oni koji vole, mrze“, i roman „Grom ruža“ je satira na detektivske priče. U priču je utkan i izuzetan esej o čoveku koji je ubio diktatorovog dublera. Tokom istrage se otkriva da je ubica voleo da čita detektivske romane i među njegovim papirima pronađen je esej „Hamlet i detektivska priča“. U ovom tekstu se Šekspirova drama poredi sa romanom „Zver mora umreti“ koja je, ako se sećate početka ove priče, prvi roman koji su Borhes i Bjoj Kasares objavili u okviru „Sedmog kruga“.
Napisan sa lakoćom i koristeći žanr koji je tada povezivan sa „pukom“ zabavom, Pejro je smeštanjem priče u izmišljenu zemlju uspeo da sve poveže sa političkom atmosferom svog vremena. Realizacija ovog romana je prava bravura.
Septembra 1955. godine Peron je zbačen sa vlasti i iste godine, nakon objavljivanja 121. knjige, Horhe Luis Borhes i Adolfo Bjoj Kasares predali su novom uredniku „Sedmi krug“ koji je postojao sve do 1983. godine –objavljivano je ukupno 366 romana. Nakon što su Borhes i Bjoj Kasares otišli, urednici su birali i neke malo „tvrđe kuvane“ autore trilera poput Rejmonda Čendlera, Rosa Makdonalda i Džoa Goresa. Novom uredništvu su se više dopadali ovakvi romani jer su uspevali da prikažu nasilje, korupciju i političku brutalnost što je više odgovaralo realnosti u Argentini u tim decenijama. Sedamdesete su bile godine „Prljavog rata“, desničarskih odreda smrti i „nestalih“.
Kao osnivači i urednici „Sedmog kruga“, Borhes i Bjoj Kasares su mnogo toga uradili da poboljšaju status kriminalističkog žanra u Argentini. Odigrali su svoju ulogu u približavanju misterija široj pubilici i rušenju smešne barijere koja je nekada razdvajala kriminalističke romane od onoga što se nazivalo književnim romanima.
Izvor: crimereads.com
Prevod: Dragan Matković
