Bojan Savić Ostojić nedavno je učestvovao na književnom festivalu Krokodil. Moderatorka je na početku razgovora opisala autora kao „tihu vodu koja breg roni“ i objasnila da on neprestano objavljuje, ali se bavi i prevođenjem, kojem pristupa na izrazito autorski način.
Govoreći o romanu „Lusi“, Bojan je objasnio da naslovna junakinja nije jedna određena žena. Lusi je, kako je rekao, možda više žena, a možda i nijedna koja zaista postoji. Na pitanje ko je ona zapravo, odgovorio je da je „sinteza svih riba koje vidimo, ali nikada ne upoznamo“, drugim rečima, figura koja istovremeno postoji kao sećanje, utisak i projekcija.
Međutim, Lusi nije jedini važan lik romana. Jedan od njegovih glavnih junaka jeste i Beograd. Grad, njegovi klubovi, noćni život i muzika početka dvehiljaditih nisu samo pozadina priče, već prostor u kojem se ona oblikuje. Bojan je istakao da se Lusi teško može zamisliti izvan Beograda, grada čiji su ritam, mesta okupljanja i kulturna scena ostavili trag u svetu romana. Pored bendova poput EKV-a i Azre, pomenuo je i one koji nisu ostali deo šireg kulturnog sećanja, ali su činili atmosferu jednog vremena, poput benda Krš.
Odlomak koji je pročitao pratio je odnos pripovedača prema neuhvatljivoj Lusi, potrebu da joj je stalno blizu, da joj kaže ono što je ostalo neizgovoreno i da pronađe odgovor u odnosu koji se stalno izmiče. Ipak, završni trenutak tog traganja ne donosi očekivani susret, već nešto tiše: spoznaju da više nema potrebu da joj se javi. U toj promeni odnosa prema sopstvenoj želji može se prepoznati jedan od mogućih prostora slobode, ne kao konačno razrešenje, već kao prihvatanje da neke priče ostaju nedovršene.
Ako su prethodni glasovi na Festivalu govorili o slobodi kroz zajednicu ili otvoreni raskid sa nametnutim ulogama, Bojanov odlomak otvorio je intimniji prostor, onaj u kojem se čovek oslobađa potrebe da poseduje, objasni ili do kraja zadrži ono što mu izmiče.
Izvor: krokodil.rs
Foto: Uroš Đurković
