Arturo Peres-Reverte: Moji usamljeni junaci polažu račune jedino sebi

Novi roman Artura Peres-Revertea „Ostrvo usnule žene“ odvija se poput napete šahovske partije na Egejskom moru. Reč je o izuzetno složenom i zaokruženom delu. Čitaoci željni avanture dobiće elegantnu priču u stilu engleskih ratnih filmova iz četrdesetih godina prošlog veka. Oni koji, pak, uživaju u ljubavnim zapletima uživaće u stilu satkanom od nezaboravnih rečenica sa višestrukim značenjima kojima autor preispituje međuljudske odnose, životne nesporazume, zov strasti i sudbine junaka oba pola. Dijalozi ispunjavaju i nose ovaj roman, što ga čini zaista nesvakidašnjim – naročito jer ih izgovaraju likovi koji su po svojoj prirodi povučeni i zatvoreni.

Foto: Privatna arhiva

Sredozemlje, koje se ponovo uzdiže do ranga samostalnog lika, odavno je postalo zaštitni znak Reverteovog sveta – baš kao što je Aleksandrija bila za Darela. Poslužilo mu je kao kulisa i naličje radnje u romanima „Nautička karta“, „Gusari sa Levanta“, „Slikar ratnih prizora“, „Poslednji problem“ i „Italijan“. U „Ostrvu usnule žene“, avantura modernih pirata uvučenih u Španski građanski rat prenet na grčku teritoriju deluje poput egzotičnog zapleta sa stranica romana Erika Amblera. Tu su i istanbulski špijuni, tajni susreti u Bejrutu, ali i jedna tužna i strastvena ljubavna priča sa Sirosa, malog ostrva u Kiklada.

Sa Reverteom sam se srela u Atini, ali smo napravili kratak i upečatljiv izlet do obližnjeg ostrva Angistri. To je jedno od skrovitih mesta Saronskog arhipelaga, smešteno tik pored daleko poznatijih Porosa i Salamine. Upravo tamo – dok mu se figura ocrtava naspram belih kuća i plavih kapaka koji podsećaju na duboko i usamljeno more u pozadini – autor govori o tome šta za njega znače sećanje, more, žene, knjige i junaci.

Avanturu iz romana „Ostrvo usnule žene“ opisali ste kao „šahovsku partiju na Egejskom moru“. Ponovo se vraćate motivu šaha.

Opčinjen sam njime. Jednom sam rekao Leonču Garsiji da sam u nekom trenutku života Boga zamenio šahom i da na partije odlazim kao u crkvu – i to je živa istina. Šah mi donosi spokoj i miri me sa svetom. Sam njegov koncept, figure i potezi pružaju mi poseban duševni mir. Osim toga, vraća me u detinjstvo i asocira na oca, koji ga je igrao svakog popodneva i imao izuzetno važnu ulogu u mom odrastanju. Šah je bio prva igra sa jasno definisanim pravilima sa kojom sam se susreo, a naučio me je upravo otac. Vremenom sam uvideo da je šah sjajna metafora za život. Zbog toga je na neki način prisutan u svim mojim romanima.

Zanimljivo je da ste uvek isticali kako odbacujete crno-beli pogled na svet i život, dajući prednost sivim tonovima.

Čim sam uvideo da su život i ljudska bića satkani od sivih nijansi, počeo sam da posmatram tablu drugačijim očima – sa još više radoznalosti, ako je to uopšte moguće, svestan da je sve što se tamo dešava zapravo iluzija. Na njoj vidim pojave koje se teško mogu objasniti: kontradikcije, laži, prevare, manipulacije… Tabla mi služi i kao primer onoga što u mnogim situacijama ne bi trebalo raditi. Teško je to objasniti, a i prvi put o ovome razmišljam naglas. Šah mi potvrđuje tvrdnju da je on sam čista zabluda. Od tolikog gledanja u polja boje se zamute, baš kao što se dešava i u životu. Sve u svemu, šah je obmana – ali obmana junaka, sa veoma jasnim pravilima.

Ko je za Vas junak?

Junak – ili, tačnije, „moj junak“ – jeste neko ko se suočava sa nečim neočekivanim, ili pak očekivanim ali neizbežnim, i tome se suprotstavlja svestan da u sebi mora pronaći energiju, snagu, mehanizme i ideje kako bi se sa tim izborio.

Kako bi se sam izborio sa tim…

Tako je. Ono što odlikuje moje junake jeste upravo samoća, čak i onda kada su deo zajednice. Svi su oni usamljenici, bilo da je reč o muškarcu ili ženi. Nisu vezani ni za kakav viši cilj, iako posmatračima deluje da jesu, jer uglavnom imaju svest o tome da ne pripadaju grupi kojoj naizgled pripadaju. Ta samoća nije tek njihova karakterna crta, već savršen okvir za razvoj lika; ona ih zapravo stavlja na ispit. Nije nikakva umetnost biti junak kada iza vas stoji grupa koja vas podržava, ideologija, vera, otadžbina, ljubav ili uverenje za koje se borite. Ali kada nemate ništa od toga, kada ostanete sami sa sopstvenom samoćom i dužnostima, tada stvari stoje drugačije. Pri tome moram da naglasim da pod junakom podrazumevam književnog protagonistu, a ne ono što ljudi obično podrazumevaju pod tim pojmom. Uvek mislim na „junaka“ pod navodnicima.

Da li biste mogli da objasnite tu ideju o „dužnosti“ Vaših „junaka“?

Dužnost mojih junaka nije konvencionalna, niti je igde zapisana ili uređena pravilima – to je lična dužnost koju sami sebi nameću. Upravo zato, pozivajući se na tu ličnu obavezu koja nema nikakve veze sa opštim pojmom dužnosti, pa čak ni sa dužnošću njihovih saboraca, oni daju sve od sebe da je ispune. Moji usamljeni junaci polažu račune jedino sebi.

U Vašim prvim romanima ti junaci su bili u potpunosti sami. Međutim, počev od romana „Poslednji problem“, pa sve do „Ostrva usnule žene“, oni deluju u grupi, okruženi sporednim likovima sa kojima su blisko povezani. Šta je razlog te promene?

Iskreno, ne znam. Nije bilo planski, jednostavno se dogodilo. U pravu ste, jer kada malo bolje razmislim i prisetim se ranijih romana, zaista prvi put moji junaci deluju u timu. Ja sam profesionalni pisac i kao takav imam svoje šablone koje trošim i zamenjujem novim. Pretpostavljam da me je, nakon što sam motiv usamljenog junaka iscrpeo do krajnjih granica, profesionalni instinkt naveo ka neistraženim teritorijama. Verujem da mi smeštanje junaka u širi kontekst – uz očuvanje njegovog individualnog identiteta – pruža novu pripovedačku perspektivu koja me spasava od ponavljanja i otvara nove mogućnosti. Bilo to dobro ili loše, nisam od onih pisaca, inače sjajnih autora kojima se divim, koji iz knjige u knjigu primenjuju gotovo istu formulu. Meni je to sasvim u redu, čak i kao čitaocu, jer čovek od omiljenih pisaca u dubini duše očekuje upravo to: da se drže proverenih obrazaca. Štaviše, dešavalo mi se da sa uzbuđenjem otvorim novu knjigu i zateknem nešto sasvim drugačije: „Čekaj, pa ovo nije onaj prepoznatljivi Entoni Berdžes!“, ili: „U ovom romanu nema ni traga od starog Dime!“. Kada iza sebe imate više od trideset romana, kao što je slučaj sa mnom, prirodno je da tražite drugačije načine za obradu svojih stalnih tema. Drugim rečima, unutar vlastitog pripovedačkog prostora, iz čiste potrebe da se osećam živim – kako u ulozi čitaoca, tako i u ulozi pisca – nastojim da pronađem sveže pripovedačke formule. To je pravi izazov, poput igre na sve ili ništa protiv samoga sebe: ako prestanete da budete ono što jeste, čitalac će se razočarati; ako ste pak previše svoji, čitaocu postaje dosadno. Upravo u tome i jeste suština.

Znači li to da sam roman dobija novu dimenziju kada sporedni likovi dođu u direktnu interakciju sa glavnim junakom?

Sporedni likovi su mi oduvek bili izuzetno važni. Jedina je razlika u tome što su sada, dok kruže oko glavnog junaka, znatno vidljiviji i više dolaze do izražaja.

Ukoliko ostanemo u granicama Vašeg literarnog sveta, mogli bismo reći da su to sporedni likovi nalik Alatristeu.

Alatriste je potekao iz unutrašnjeg pripovedačkog osećaja koji odavno nosim u sebi; nije nastao kao plod mog stilskog sazrevanja. Alatriste se jednostavno pojavio. Dakle, od romana „Husar“ pa sve do danas, menjam se, oblikujem i, naravno, prilagođavam savremenom dobu. Pritom ne zaboravljam da pišem za publiku koja se razlikuje od one od pre trideset pet godina. Međutim, kao što sam Vam već rekao, Alatriste ne pripada tom evolutivnom toku; on se pojavljuje kao poseban lik, sa specifičnim konceptom nadahnutim i književnošću i filmom. Alatriste stiže sa sopstvenim prtljagom i ugrađuje se u moj opus poput izolovanog ostrva, izvan direktne veze sa razvojem ostalih priča. On je, rekao bih, svet za sebe.

Ipak, čini se da je Alatriste na neki način uticao na Vaš kasniji pripovedački postupak.

Sporedne likove u romanu „Alatriste“ izgradio sam po uzoru na Dimine musketare i narednike Džona Forda – i taj sam koncept ugradio u celokupan opus. U poslednjim romanima ti likovi dobijaju više prostora jer postoji tim, a i sama priča to zahteva. Međutim, uvideo sam da sporedni lik može biti mač sa dve oštrice. Kada vam sporedni lik uspe – kada je kompletan i upečatljiv – uvek dođete u iskušenje da ga dalje razvijate, da mu date više prostora, više dijaloga i scena. Roman „Ostrvo usnule žene“ odličan je primer za to. Bio sam svestan da sestre anarhistkinje iz Istanbula ili špijuni imaju ogroman narativni potencijal koji nije do kraja razrađen. Kao pisac, tu se suočavam sa dilemom: s jedne strane žalim što im nisam dao veću ulogu, a sa druge shvatam da bi, da sam to učinio, oni „progutali“ glavni zaplet. Dobro znam da roman ne treba opteretiti prevelikim brojem sporednih rukavaca.

Sećam se da ste za takozvanog „Kihotića“ (školsko izdanje „Don Kihotea“ iz 2014. godine) uradili upravo to: izbacili ste sporedne zaplete iz Servantesovog remek-dela.

Nazvao sam ga „Kihotić“, što je potpuno moja kovanica. Jeste reč o „Don Kihoteu“ kojeg sam preradio, pri čemu posebno insistiram na toj reči. Nisam o tome razmišljao, ali to je odličan primer i zaista ste ga vešto uklopili u naš razgovor. Tokom te prerade ponovo sam se oslonio na sopstveni čitalački instinkt, na kom veoma insistiram, jer mi taj izrazito razvijeni osećaj izuzetno pomaže u spisateljskom radu. Ono što opterećuje „Don Kihotea“ jesu sporedne radnje. One jesu izuzetne, ali je ovo izdanje bilo namenjeno prvenstveno mlađoj publici, čitaocima koji se prvi put susreću sa Servantesom, a njima te sporedne priče samo koče, remete i komplikuju glavni tok radnje. U tom pipavom poslu došlo je do izražaja nešto što sam ponovo osetio pišući „Ostrvo usnule žene“: ta surova spisateljska disciplina kada iz romana morate izbaciti sve što mu nije neophodno, koliko god to bilo dobro. Mnogo toga ne iskoristim do kraja, zaista mnogo. Nije lako biti „ekonomičan“ kao pripovedač i toga se pridržavati, jer to zahteva veliku žrtvu i prilično je bolno. Pisac, međutim, nikada ne sme da izgubi iz vida onu čeličnu nit koja nosi glavnu priču. A to je priča o junaku – u ovom konkretnom slučaju, o junakinji.

Ko je za Vas junakinja?

Junakinja je priča za sebe. Ovde pravim jasnu razliku između muškaraca i žena: junaštvo za mene nije isto kada su u pitanju različiti polovi. Junakinja se suočava sa drugačijim situacijama, i to uglavnom po pravilima koja nije sama uspostavila. Muškarac (mislim na moje junake) kreće se po terenu koji poznaje, čak i onda kada mu je on fizički nov; poznaje pravila, opasnosti i obrasce ponašanja, jer su svi oni muški, opstali kroz vekove. Žena se, međutim, ne suočava sa sopstvenim, ženskim pravilima, već sa tuđim. To su pravila koja nije sama izmislila: ona joj ne odgovaraju ni genetski, ni biološki, ni istorijski. Stoga, dok moj junak igra po muškim pravilima, junakinja je primorana da igra po tim istim, tuđim pravilima. Upravo u tome leži tragedija; otuda nastaje konflikt. U tom smislu, osnovni koncept je apsolutno feministički. Naravno, razlikuju se ishodi, a pogotovo posledice. Poraženi muškarac i dalje ima svoje saborce; može sa njima da ode na piće i nazdravi u čast mrtvih, jer je to kodeks ponašanja koji se primenjuje još od „Ilijade“. Čak i u porazu, muškarac poseduje intelektualne mehanizme koji od tog sloma prave nešto uzvišeno. Ima li nečeg uzvišenijeg od skulpture koja prikazuje ranjenog Gala? Ali to ne funkcioniše sa ranjenom Galkinjom. Zato se moje junakinje radikalno distanciraju od muških likova – one imaju sopstvene konflikte, rešenja i, pre svega, sopstvene tragedije. U porazu žene nema ničeg junačkog – govorim, razume se, u kontekstu svojih romana. To joj ne oduzima ni veličinu ni snagu, ali taj estetski utisak, nazovimo ga tako, nije junački. Poražena žena je manje „dekorativna“ od poraženog ratnika.

Možda u književnosti tek treba izgraditi tu „dekorativnu“ ili ikonografsku sliku poraženih junakinja.

Zapravo, ona već postoji, i ako se dobro sećam, samo je jedan lik takav – Miledi. Ona je prototip poražene žene u punom smislu te reči unutar književnosti, pravi primer onoga o čemu govorimo: bori se u svetu muškaraca po njihovim pravilima i umire bez trunke junaštva. Prisetite se samo scene kada dželat odseca glavu Miledi na obali reke – tu nema nikakve uzvišenosti, postoji samo patetika. Od te žene sam naučio strahovito mnogo još otkako sam sa osam ili devet godina prvi put pročitao „Tri musketara“; shvatio sam da u njoj postoji nešto zaista posebno. Moj pas nije bez razloga dobio ime Mordont, po Miledinom sinu. Miledi je iz korena promenila moj pogled na žene, više nego Jovanka Orleanka, Ana Karenjina ili madam Bovari. Lično me junakinja koja popije otrov ili se baci pod voz, u književnom smislu, uopšte ne interesuje.

Kako bi, po Vašem mišljenju, izgledao savršen kraj jedne junakinje iz književnog ugla?

Suočavanje sa sopstvenim stradanjem kroz borbu do poslednjeg daha – kraj kakav je doživela moja junakinja iz „Kraljice juga“. Žena koja se bori sama.

Za koga Arturo Peres-Reverte danas piše?

Pišem za svoju dušu, ali uz određene ustupke. U ovom trenutku svojim romanima ne jurim ni novac ni slavu – oni su ostvarili sve što su mogli i zaista nemam razloga da se žalim. Ali za pisca mog kova roman predstavlja mnogo više od toga: to je lična avantura, prilika da se putuje, čita, uči i proživljavaju životi koji su u stvarnosti nemogući. Ujedno, to je i način da očuvam britkost uma i maštu. Naravno, ne živim u izolaciji; svestan sam da moje knjige čitaju ljudi širom sveta, pa razmišljam ovako: „Kada već stvaram priče, neka to bude tako da čitaoci u njima uživaju.“ Zato pravim ustupke, ali nikada ne potpisujem kapitulaciju. Svojim tekstovima i pripovedačkim postupkom prilagođavam se savremenom dobu, ali me to ne sprečava da očuvam častan i dosledan narativni prostor.

Vaš narativni prostor je u nekoliko poslednjih romana smešten u prve decenije 20. veka. Zašto Vam je taj period toliko privlačan?

To je tačno. Roman „Tango stare garde“ otvorio je novo poglavlje u mom radu – shvatio sam koliko se dobro osećam u tom razdoblju. Pre svega zato što iz njega potičem: imao sam dedu rođenog u 19. veku i oca rođenog 1918. godine, dok sam detinjstvo proveo pedesetih godina 20. veka, u vremenu koje sam znatno kasnije uveo u svoju prozu. Stvar je u tome što sam u jednom trenutku uvideo da prema savremenom svetu osećam isto što stoji u onim Bodlerovim stihovima: „Ta zemlja dosadi nam, o Smrti! Da se krene!“ Današnji svet je banalan, i to ne kažem u odnosu na sebe, već smatram da smo svi kolektivno postali banalni. Sve se svelo na mobilne telefone i računare. Moji junaci ne pripadaju ovom istorijskom trenutku; smatram da bi im to oduzelo dostojanstvo i na izvestan način iskvarilo priču koju želim da ispričam.

Da li biste sebe definisali kao pisca 20. veka, kao što je to svojevremeno za Vas izjavio pisac Horhe Fernandez Dijaz?

Pre bih rekao – pisac prve polovine 20. veka. Dijaz je verovatno mislio na to da sam naslednik jedne izuzetno bogate, dinamične i prelomne književne i kulturne tradicije, koja još nije bila kontaminirana intelektualnim stranputicama sa kraja prošlog i početka ovog veka. Upravo u tom narativnom domenu imate biblioteku, kinoteku i životno iskustvo koji se oslanjaju na 19. vek, a još nisu zatrovani savremenom banalnošću. S godinama sam postao svesniji te činjenice, pa sam – iako i dalje mogu pisati istorijske romane, poput „Sidija“ – shvatio da savremeni roman više ne bih mogao da stvorim. Razume se, pisac ne bi trebalo da izgovara to „nikada više“, jer ako naiđe priča kojoj ne mogu odoleti, naravno da ću je staviti na papir; ipak, kao pripovedač osećam se znatno ugodnije u tim prvim decenijama prošlog veka. I ima tu još nešto: što više pišem o tom razdoblju, sve ga bolje poznajem, obnavljam i rekonstruišem, pa je i potreba za dodatnim istraživanjem manja. Toliko sam duboko zašao u tu epohu da se u njoj osećam potpuno prirodno. Raspoložem bogatom građom, pa je sasvim logično što se ideje koje mi dolaze instinktivno smeštaju baš u taj period.

U kojoj meri je „Italijan“, kao homerski roman smešten u to doba, uticao na „Ostrvo usnule žene“?

Postoji nesumnjiva povezanost. Boravak u tom svetu neizbežno ostavlja trag – niko kroz njega ne prolazi bez posledica, što se svakako odnosi i na sam čin pisanja. To organsko, gotovo fizičko proživljavanje sopstvenih romana obogaćuje me novim uvidima, otvara mi perspektive i percepcije koje ranije nisam imao, čime se praktično priprema teren za narednu knjigu. Sasvim je očigledno da me je „Tango stare garde“ odveo do „Falka“ – u to nema nikakve sumnje. Pretpostavljam da se u ovom slučaju dogodilo nešto veoma slično.

Da li je roman „Ostrvo usnule žene“ doveo do nekih promena u Vama?

Ne bih znao – nisam sklon preteranoj introspekciji. Moj ego ipak ne ide toliko daleko da bih se neprekidno bavio samim sobom.

Šta ste naučili tokom pisanja „Ostrva usnule žene“?

Naučio sam da bolje koristim resurse i dijaloge umesto opisa; potvrdio sam određene narativne hipoteze, poput one da je opaska u dijalogu vrednija od deskripcije. Mnogo toga sam naučio od Konrada, što sam tek nedavno shvatio: Konradovi dijalozi nikada nisu eksplicitni, možda zato što mu je bilo teško da se nosi sa jezikom koji mu nije bio maternji – ko će to znati. Stvar je u tome što ta tajnovitost, ti nagoveštaji u dijalozima, primoravaju čitaoca da se zapita na šta se to zapravo odnosi. Tu izvesnu plodotvornu dvosmislenost, tako sugestivnu i bogatu, nastojim da prenesem u svoje romane, jer smatram da ona čitaocu pruža dragocen prostor za delovanje – omogućava mu da odgonetne tajne, tumači, nosi se sa protivrečnostima, nedoumicama i novim uvidima... Čitalac nije puki posmatrač koji samo sedi i posmatra kako se radnja pred njim odvija. Mrski su mi pasivni čitaoci – takvi me uopšte ne zanimaju. Uostalom, verujem da moji čitaoci i nisu takvi, jer im ne nudim sve sažvakano i do kraja uobličeno. Recimo da moje priče više liče na Mikelanđelovu nedovršenu Pijetu: više volim mermer koji nagoveštava i ostaje nedovršen, nego onaj uglačani, potpuno skockan. Moji dijalozi, moje priče, moji romani – svi su takvi.

Postoje li romani koji menjaju svet i oni koji menjaju život? Postoji li u Vama, kao čitaocu, ona nepokolebljiva spoznaja da ste naišli na takvo delo?

Naravno, ima ih zaista mnogo i ne bih mogao sada sve da ih nabrojim. Pretpostavljam da su „Tri musketara“ bili ključni. A potom i klasici „Ilijada“, „Odiseja“ i „Eneida“, koji su neprestano prisutni u mojim romanima, naročito u ovim poslednjim. Ali izuzetno mi je teško da razmišljam o tome na taj način. Verovatno bih vam na ovo pitanje odgovorio preciznije – a možda i sa više naivnosti – pre trideset godina nego sada.

Kada smo već kod naivnosti, čini se da svi Vaši likovi povezani sa morem – Koj, Italijan, a sada i Hordan – dele tu istu crtu.

U mom doživljaju sveta, more oplemenjuje. Svestan sam da to nije apolutna istina – upoznao sam pomorce svake vrste, pa i pokvarene, bedne ljude. Ali moj tipični pomorac, onaj koga nosim u glavi, a upoznavao sam i takve, jeste čovek čistog pogleda, izvesne bezazlenosti u načinu na koji posmatra svet, naročito žene. U izgradnji tog lika kinematografija je odigrala ključnu ulogu. Postoje filmovi koji te promene i oni koji ti potvrde ono što već znaš, a „Dugo putovanje kući“ Džona Forda pripada toj drugoj, izuzetno važnoj grupi. U njemu Džon Vejn glumi „Šveđanina“, pomorca koji je apsolutno naivan, dobrodušan i lakoveran. Ima u toj priči i pokvarenosti i zlobe, ali nad celim delom i njegovim junacima lebdi neka vrsta bezazlenosti pomorca na kopnu, koja mi je u narativnom smislu izuzetno privlačna. Tu su i moja sećanja na strica i očeve prijatelje, mahom pomorce trgovačke flote – tihe ljude koji su pušili lulu, igrali šah i posmatrali život sa izvesnom uzdržanošću. Čudno je to što nikada nisam upoznao strastvenog pomorca. Pretpostavljam da ih ima, bez sumnje, ali more uglavnom smiruje strasti. Sve me je to navelo da im se duboko divim. A onda sam, naravno, i sam zaplovio. Tada sam razumeo sve njihove stavove, poglede na svet i to odsustvo strasti koje sam kasnije preneo u svoje knjige.

Neminovno se vraćamo Džozefu Konradu, koji se i u ovom romanu pojavljuje – već treći put – kroz uvodni citat o ženi. Citati su postali zaštitni znak Vaše poetike.

Pretpostavljam da je tako. Konradovi ženski likovi nisu u većoj meri uticali na moje romane; ne smatram ih izuzetnim, osim možda glavne junakinje iz romana „Spas“. Ima ipak tu nečeg zanimljivog: kada sam pre nekog vremena ponovo čitao taj roman, iznenada sam shvatio da je motiv u kom žena šalje kapetana Lingarda da rizikuje život zbog nje upravo ono što Lolita Palma čini sa gusarom u mom romanu „Opsada“. A u vreme dok sam ga pisao, uopšte nisam razmišljao o Konradu – možda mi je ta slika jednostavno ostala u podsvesti. Što se tiče ovog romana, podsetiću Vas da je glavni junak Hordan, koji inače uopšte ne čita, ipak pročitao „Lorda Džima“. Ali to što sam po treći put posegao za Konradom kada je reč o citatima, čist je spisateljski instinkt. Svaki lovac na kraju počne da liči na plen koji progoni, a ja progonim romane već punih trideset godina.

Autor: Marija Hose Solano

Izvor: zendalibros.com

Prevod: Kristijan Vekonj