Antička snaga srpske epike – povodom romana „Dukat za Lađara“ i priče „Druga Troja“
Zamišljeni da čine most između dva obimnija romana iz planiranog petoknjižja, „Dukat za Lađara“ i „Druga Troja“ zapravo su mnogo više od toga, jer se putem ove knjige, u kojoj su pomenuti roman i priča zajedno objavljeni, neće spojiti samo prethodni i naredni roman, nego se kroz povest o srednjovekovnim srpskim vitezovima spaja i narodna epika sa savremenom rok muzikom, i srpsko srednjovekovlje sa antičkom helenskom tradicijom, i paganska svest sa hrišćanskim vaspitanjem, i herojska snaga sa ranjenim lirskim dušama.
Ako bi se tražila paralela sa narodnom poezijom i tradicijom – pošto su glavni likovi odatle preuzeti – ova bi se knjiga najbolje mogla uporediti sa lirsko-epskim baladama, koje umeju da zadrže istorijski i herojski kontekst epskih pesama, ali se, za razliku od njih, prvenstveno bave ličnim i često skrivenim osećanjima svojih junaka, zadirući i u bolne porodične odnose, pa i u teme koje bi za epski deseterac bile pomalo neprikladne, jer bi narušile nadljudsko herojstvo i savršenstvo koje otuda treba da izbija.
Pošto je Dejan Stojiljković zamislio da se radnja „Dukata za Lađara“ i „Druge Troje“ dešava u periodu između bitke na Pločniku (1386) i bitke na Kosovu (1389), jasno je da tu neće biti velikih vojnih sukoba, pa se roman stoga fokusira na proslavljenog viteza Ivana Kosančića kao na čoveka rastrzanog teškim brigama zbog misterioznih i uznemirujućih pojava, koje iz noći u noć muče sujevrene stanovnike njegovog vlasteoskog poseda, dok se pripovetka fokusira na sinovca Vuka Brankovića, mladog viteza Andriju, kome intimni problemi i gresi ne daju mira ni dok zaraćene vojske miruju.
Prinuđeni da krenu u borbu protiv sila koje su mnogo opasnije nego što su to bili Turci na bojnom polju, srpski vitezovi će na tom putu, koji neodoljivo podseća na dugu i preprekama ispunjenu potragu u narodnim bajkama, sretati i bića koja nisu sa ovoga sveta, pa će već dokazani mačevaoci morati da se pred tajanstvenim vilama i raznim planinskim stvorenjima dokažu i kao časni ljudi.
I roman i pripovetka, premda im se radnja dešava u mirnodopskom periodu, neprestano opominju da je i tada čelik mnogo više govorio od jezika, te da se pogrešna reč na pogrešnom mestu u pogrešno vreme olako kažnjavala smrću, a povremena podsećanja na nedavne bojeve zapravo su upozorenja da je neprijatelj jako blizu i da se tragični istorijski događaji mogu ponoviti u svom najgorem vidu, pogotovu ako gramzivi velikaši nastave da jedni od drugih otimaju slobodu – premda je ima dovoljno za sve, pošto je Bog podario ljudima slobodu kao nikome drugome.
Unoseći u knjigu rečnik turcizama i drugih manje poznatih izraza, Stojiljković uz pojedine odrednice daje nešto opširnija objašnjenja, pa nas na taj način upoznaje sa najbitnijim elementima osmanske i uopšte islamske kulture, ali nam i pokazuje koliko se u pojedinim segmentima muhamedanstvo preplitalo sa hrišćanstvom čak i mnogo pre nego što su Turci prodrli u pravoslavne zemlje.
A stavivši u naslov priče naziv slavnog antičnog grada, pisac nije tek tako načinio mahinalno poređenje, nego je pokazao koliko je srpsko srednjovekovlje – i ono istorijsko, i ono epsko – bilo prožeto antičkom tradicijom, kojom su se i srpski vitezovi napajali braneći svoje gradove i posede od zavojevača.
Iako je Dejan Stojiljković vidno korigovao uopštenu mitsku predstavu o junacima nedostižne fizičke i duhovne snage, on je zapravo od njih načinio još veće junake, jer ako su u epskoj poeziji junaci veliki kad umiru, oni su u ovoj knjizi veliki i kad prežive nakon svojih podviga, čime dokazuju da nije neophodno umreti da bi se stekla besmrtnost, ali da se zarad besmrtnosti mora pogledati smrti u oči.
Autor: Dušan Milijić
