„Američki psiho“ gađa pravo u živac
Svi su mrzeli ovu knjigu, posebno oni koji je nikada nisu pročitali. Davne 1991. godine, menadžeri izdavačke kuće „Simon & Schuster“ čitali su rukopis, u to vreme dvadesetsedmogodišnjeg, Breta Istona Elisa o Patriku Bejtmenu – mladiću sa Volstrita koji uživa u markiranoj garderobi i postkoitalnom kasapljenju ljudi koje je prethodno vodio u šik restorane – i odlučili da prekrše ugovor i ne objave roman. Elis je zadržao svoj predujam od 300 hiljada dolara, a zatim napravio novi dogovor sa „Vintage Books“ i gledao kako ga svet pljuje kao da je sam izvršio ubistva. „Uklonite ovu knjigu“, napisao je Rodžer Rozenblat u „Njujork Tajmsu“. Nacionalna organizacija žena je zahtevala bojkot tog „mizoginog smeća“. Elis, koji je mislio da je napisao društvenu satiru o moralnoj propasti Reganove ere, označen je kao Hanibal Lektor književnosti i dobijao je anonimne pretnje smrću.
Isuse. Nije ni čudo što je trebalo da prođe skoro decenija pre nego što je neko snimio filmsku verziju „Američkog psiha“. Koliko srećna okolnost je što je to bila upravo Kanađanka koja se obrazovala na Oksfordu, Meri Haron. (Oliver Stoun je zamalo sklopio dogovor da režira film u kojem bi glavnog lika igrao Leonardo Dikapiro i time ubio svoju fan bazu tinejdžerki stečenu „Titanikom“, ali je taj posao ipak glatko obavio film „Plaža“.) Haronova, rok novinarka i autorka dokumentaraca čiji je filmski debi „Pucala sam na Endija Vorhola“ iz 1996. godine bio uznemirujući, usredsredila se više na satirični deo priče nego na horor. Rezultat je neujednačen film koji je ipak prepun žestine i donosi perverznu fascinaciju.
Kako Patrik, koga je sa hladnokrvnom uzdržanošću odigrao maestralni Kristijan Bejl, napreduje sa svojim krvavim pohodom, Haronova i koscenaristkinja Gvinevir Tarner – glumi jednu od Patrikovih meta – zadržavaju ironičnu distancu. Elis, kome se film dopao, zamerio je što je za film knjiga „kondenzovana i sređena“. S druge strane, ja sam zahvalan na tome. Roman, sa svojim katalogom robnih marki i grozotoma (u jednom trenutku Patrik zabija gladnog pacova u vaginu svoje žrtve, a to je srećom izbačeno iz filma), zaista je težak za rad. Elis se slaže: „Knjiga jeste uznemirijuća. Ali tako sam je ja, kao pisac, stvorio tih godina.“ Jedan pogled na Patrika u njegovoj sterilnoj kancelariji i stanu – osvetljenom za dnevnog vampira što je delo sjajnog direktora fotografije Andrzeja Sekule („Petparačke priče“) – vredan je celog poglavlja. Za Patrika je dom mesto gde vežba dok gleda snimke silovanja i koristi živahne pop pesme, poput „Hip to Be Square“ Hjuija Luisa i „Sussudio“ Fila Kolinsa, kao muziku raspoloženja za ubistva.
Patrik i njegovi drugari brokeri troše mnogo novca na odela, kravate, cipele i proizvode za kosu, samo da bi izgledali identično. Jedna od najboljih šala u filmu je kako ovi doterani muškarci ne uspevaju da prepoznaju jedan drugog. Dovoljno je samo da se jedan od njih istakne nečim jednostavnim poput bolje posetnice i Patrik potpuno poludi. Koristi sekiru kako bi ubio kolegu Pola Alena (Džerd Leto) i zatim koristi njegov stan u koji dovodi dve prostitutke (igraju ih Krista Saton i Kara Simor). Polovi ormari postaju skladište za delove tela, dok je glave Patrik držao u frižideru.
„Volim da seciram devojke“, govori Patrik svojim drugarima uz piće. Niko ne sluša niti mari, čak ni detektiv (Vilijem Defo) koji ne uspeva da ostane usredsređen na Patrikove ubilačke potrebe. U tome nisu uspeli ni cenzori koji su označili „Američkog psiha“ nepodobnim za mlađe od 17 godina i to ne zbog Patrikovog vitlanja sekirom već zbog trojke sa prostitutkama. Trenutak od svega nekoliko erotskih sekundi doneo je filmu oznaku „R“.
Takvo licemerje pokazuje da je opis površnog sveta osamdesetih koji je pružila Haronova daleko od zastarelog. Ono što nije očekivano je ljudska dimenzija koju je dala Elisovim likovima, posebno ženama. Simorova, britanska glumica, dala je prestrašenoj prostitutki iznenađujuću snagu. Riz Viterspun, u ulozi Patrikove pametne verenice, i Samanta Matis, njegova ljubavnica narkomanka, odigrale su žene koje ne definišu sebe kroz muškarce. A Kloi Sevinji („Dečaci ne plaču“) je neverovatna u ulozi Džin, očarane asistentkinje koja zna da joj šef krije mračne tajne. Haronova je ekspertski izvela ukrštanje žica na njihovom prvom sastanku – on želi da je ubije, ona želi da ga voli.
Ipak, Bejl je taj – velški glumac koji se proslavio kao dete 1987. godine u Spilbergovom potcenjenom filmu „Imperija sunca“ – koji nosi priču. Nestvaran je, čak i kada film skrene sa kursa u svoju nerealnu i otupljujuću poslednju trećinu. „Jednostavno nisam tu“, kaže Patrik koji je možda samo zamišljao ubistva. Kako god da je Haronova zašla ispod svetlucave površine u potrazi za osećanjima koja nisu ugašena, užasavajući i zabavni „Američki psiho“ je i dalje u stanju da pogodi pravo u živac.
Izvor: rollingstone.com
Prevod: Dragan Matković
