5 stvari koje pisci rade, a koje nerviraju čitaoce
Čitanje sa preterano kritičkim stavom može da upropasti uživanje u čitanju, ali tako pisanje postaje kvalitetnije. Dijana Kabinijan pronašla je pet stvari o kojima bi trebalo dvaput da razmislite pre nego što postanu deo vašeg romana.
Ponekad je teško biti pisac i čitalac, jer posmatranje romana na kritički način ume da upropasti uživanje. Ali upravo čitanje je ono što naše pisanje čini boljim. Tokom godina sam primetila neke sličnosti između dela koja me u najboljem slučaju iritiraju, a u najgorem nateraju da izgubim interesovanje i prestanem da čitam. Bez određenog redosleda, evo pet stvari koje rade pisci fikcije, a koje čitaocima idu na živce:
1. Koriste imena likova koje je nemoguće izgovoriti.
Na primer, imena poput Bxijkrnk. Ako vidim ovakvo ime u romanu, samo preletim pogledom preko njega. Taj lik za mene ostaje samo B. Cenim raznovrsnost u književnosti, ali ako nameravate da privučete publiku koja govori engleski jezik, držite se imena koje čitaoci mogu da izgovore. Ili barem objasnite u fusnoti kako se to ime čita, kako čitaoci ne bi preterano usporavali u čitanju ili potpuno odustajali.
2. Koriste imena likova koja su previše slična.
Čitaoci se zbune ako imate likove sa imenima koja su previše slična. Ako u romanu imate Bobija, Boba i Boa, definitvno ću odustati od čitanja ako moram prečesto da se vraćam da bi dokučila o kome se trenutno radi.
3. Pišu prelepe opise, ali ne mnogo više od toga.
Ove godine sam čitala nekoliko knjiga u kojima sam odmah videla da autor ume da piše. Odlično su opisivali ambijent i učinili su da se osećam kao da se nalazim na mestu koje opisuju. Lepo su opisivali izgled i ponašanje likova. Ali nisu me naterali da se vežem za likove, što mi je kao čitaocu od suštinskog značaja. Nikakvi prelepi opisi ne mogu da nadomeste to što mi likovi nisu bitni.
4. Previše eksperimentišu sa strukturom.
„Umiruća, Erl i ja“ Džesija Endruza je odličan primer kreativne strukture koja mi se, kao čitaocu, dopada. Endruz odlično koristi liste i stavke u svom pisanju. Međutim, kreativnost u strukturi je promašaj ako je suviše komplikovana da biste je ispratili. Na primer, ako imate deset likova sa ulogom naratora, čitaocu će biti teško da održi pažnju. Isto tako, nisam zaljubljenik u likove iz čije perspektive se odvija naracija, a posvećeno im je samo jedno poglavlje. Ako se desti tako nešto, zapitam se zašto taj lik uopšte postoji.
5. Probijaju četvrti zid.
Kada autor stalno daje neke komentare čitaocu ili vam kroz likove objašnjava nešto, to me potpuno izbaci iz priče. Na primer, trenutno radim na rukopisu u kome je jedan od glavnih likova Filipinac. Često ga u tekstu oslovljavaju sa „anak“ zato što mnogi roditelji na Filipinima iz milošte tako oslovljavaju svoju decu. Međutim, on nikada ne objašnjava čitaocu šta znači ta reč (tj. ne probija četvrti zid). Verujem da je čitalac dovoljno pametan da sam to zaključi.
Autor: Dijana Kabinijan
Izvor: writersdigest.com
Prevod: Borivoje Dožudić
1. Koriste imena likova koje je nemoguće izgovoriti.
Na primer, imena poput Bxijkrnk. Ako vidim ovakvo ime u romanu, samo preletim pogledom preko njega. Taj lik za mene ostaje samo B. Cenim raznovrsnost u književnosti, ali ako nameravate da privučete publiku koja govori engleski jezik, držite se imena koje čitaoci mogu da izgovore. Ili barem objasnite u fusnoti kako se to ime čita, kako čitaoci ne bi preterano usporavali u čitanju ili potpuno odustajali.
2. Koriste imena likova koja su previše slična.
Čitaoci se zbune ako imate likove sa imenima koja su previše slična. Ako u romanu imate Bobija, Boba i Boa, definitvno ću odustati od čitanja ako moram prečesto da se vraćam da bi dokučila o kome se trenutno radi.
3. Pišu prelepe opise, ali ne mnogo više od toga.
Ove godine sam čitala nekoliko knjiga u kojima sam odmah videla da autor ume da piše. Odlično su opisivali ambijent i učinili su da se osećam kao da se nalazim na mestu koje opisuju. Lepo su opisivali izgled i ponašanje likova. Ali nisu me naterali da se vežem za likove, što mi je kao čitaocu od suštinskog značaja. Nikakvi prelepi opisi ne mogu da nadomeste to što mi likovi nisu bitni.
4. Previše eksperimentišu sa strukturom.
„Umiruća, Erl i ja“ Džesija Endruza je odličan primer kreativne strukture koja mi se, kao čitaocu, dopada. Endruz odlično koristi liste i stavke u svom pisanju. Međutim, kreativnost u strukturi je promašaj ako je suviše komplikovana da biste je ispratili. Na primer, ako imate deset likova sa ulogom naratora, čitaocu će biti teško da održi pažnju. Isto tako, nisam zaljubljenik u likove iz čije perspektive se odvija naracija, a posvećeno im je samo jedno poglavlje. Ako se desti tako nešto, zapitam se zašto taj lik uopšte postoji.
5. Probijaju četvrti zid.
Kada autor stalno daje neke komentare čitaocu ili vam kroz likove objašnjava nešto, to me potpuno izbaci iz priče. Na primer, trenutno radim na rukopisu u kome je jedan od glavnih likova Filipinac. Često ga u tekstu oslovljavaju sa „anak“ zato što mnogi roditelji na Filipinima iz milošte tako oslovljavaju svoju decu. Međutim, on nikada ne objašnjava čitaocu šta znači ta reč (tj. ne probija četvrti zid). Verujem da je čitalac dovoljno pametan da sam to zaključi.
Autor: Dijana Kabinijan
Izvor: writersdigest.com
Prevod: Borivoje Dožudić
