10 pravila pisanja Elmora Leonarda „Ako deluje kao pisanje... Piši ispočetka“
Elmor Leonard (1925–2013) dao je u julu 2001. godine bezvremeni doprinos metaknjiževnom kanonu svojim kratkim člankom za „Njujork Tajms“ u kome je naveo svojih deset pravila pisanja. Ovaj esej je bio inspiracija za „Gardijanov serijal“ o pravilima pisanja u kome su učestvovali autori poput Zejdi Smit, Margaret Atvud i Nila Gejmena, a kasnije je ukoričen u brošuru sa ilustracijama Džoa Ćijardijela, pod naslovom „10 pravila pisanja Elmora Leonarda“.
Leonard se donekle ograđuje pre nego što započne listu: „Ovo su pravila koja sam usput pokupio i koja mi pomažu da ostanem nevidljiv dok pišem knjigu i da pokažem, više nego da opišem ono što se u priči dešava. Ako ste vešti sa rečima i opisima i volite zvuk sopstvenog glasa, onda ova pravila možete i da preskočite. Ipak, možda biste mogli i da ih pročitate.“
Nakon toga, Leonard iznosi svojih 10 zapovesti u kojima se primećuje mešavina njegovog karakterističnog humora, skromnosti i nepopustljive proncljivosti:
1. Nikada ne započinjite knjigu vremenskim uslovima
Ako se tim opisima služite samo da biste stvorili atmosferu, a ne pokazujete kako neki lik reaguje na vremenske uslove, trudite se da budete kratki. Čitalac će najčešće da preskoči ovaj deo tražeći likove. Postoje i izuzeci. Ako ste kojim slučajem Beri Lopes, koji može da opiše sneg na više načina čak i od Eskima, možete da se bavite vremenskom prognozom koliko god želite.
2. Izbegavajte prologe
Oni mogu da budu dosadni, naročito ako su usledili posle uvoda koji je pak došao posle uvodne reči autora. Ali oni su češći u publicistici. Prolozi u romanima su uvek priče koje opisuju događaje iz prošlosti, a njih možete da ubacite gde hoćete.
Postoji prolog u „Slatkom četvrtku“ Džona Stajnbeka, ali to je u redu jer jedan od likova u knjizi kazuje suštinu mojih pravila. Kaže: „Volim puno razgovora u knjizi i ne volim da mi bilo ko kaže kako tip koji priča izgleda. Hoću sam da zaključim kako izgleda iz načina na koji govori... Da zaključim šta misli na osnovu onoga što kaže. Volim opise, ali ne previše... Ponekad hoću da knjiga da oduška gomilom besmislica... da gomila lepe reči ili možda jezikom speva pesmicu. To je lepo. Ali voleo bih da to bude odvojeno tako da ne moram to da čitam. Ne želim da se besmislice pomešaju sa pričom“.
Nakon toga, Leonard iznosi svojih 10 zapovesti u kojima se primećuje mešavina njegovog karakterističnog humora, skromnosti i nepopustljive proncljivosti:
1. Nikada ne započinjite knjigu vremenskim uslovima
Ako se tim opisima služite samo da biste stvorili atmosferu, a ne pokazujete kako neki lik reaguje na vremenske uslove, trudite se da budete kratki. Čitalac će najčešće da preskoči ovaj deo tražeći likove. Postoje i izuzeci. Ako ste kojim slučajem Beri Lopes, koji može da opiše sneg na više načina čak i od Eskima, možete da se bavite vremenskom prognozom koliko god želite.
2. Izbegavajte prologe
Oni mogu da budu dosadni, naročito ako su usledili posle uvoda koji je pak došao posle uvodne reči autora. Ali oni su češći u publicistici. Prolozi u romanima su uvek priče koje opisuju događaje iz prošlosti, a njih možete da ubacite gde hoćete.
Postoji prolog u „Slatkom četvrtku“ Džona Stajnbeka, ali to je u redu jer jedan od likova u knjizi kazuje suštinu mojih pravila. Kaže: „Volim puno razgovora u knjizi i ne volim da mi bilo ko kaže kako tip koji priča izgleda. Hoću sam da zaključim kako izgleda iz načina na koji govori... Da zaključim šta misli na osnovu onoga što kaže. Volim opise, ali ne previše... Ponekad hoću da knjiga da oduška gomilom besmislica... da gomila lepe reči ili možda jezikom speva pesmicu. To je lepo. Ali voleo bih da to bude odvojeno tako da ne moram to da čitam. Ne želim da se besmislice pomešaju sa pričom“.
3. Isključivo upotreblajvajte glagol „reći“ kada prenosite dijalog
Dijalozi pripadaju likovima, a bilo koji glagol da se umeša, predstavlja autora koji ih prekida. Ali, reći je manje invazivno od progunđati, uzdahnuti, upozoriti, lagati. Jednom sam video da je Meri Makarti završila dijalog glagolom afirmisati i morao sam da prekinem čitanje i potražim rečnik.
4. Nikada ne koristite prilog da pojačate glagol „reći“...
... napomenuo je strogo. Koristiti prilog na ovaj (ili zapravo, skoro na bilo koji način), smrtni je greh. Tada se pisac zaista razotkriva jer koristi reč koja odvraća pažnju i prekida ritam razmene misli likova. Jedna od junakinja mojih dela objašnjava kako je pisala istorijste romana „pune napastvovanja i priloga“.
5. Kontrolišite upotrebu uzvičnika
Nije vam dozvoljeno da upotrebite vše od 2 ili 3 na 100.000 reči u proznom tekstu. Ako imate dar za igranje uzvičnicima kao Tom Vulf, ubacujte ih i šakom i kapom.
6. Nikada ne koristite reči „iznenada“ ili „nastao je sveopšti haos“
Ovo pravilo nema potreba objašnjavati. Primetio sam da pisci koji upotrebljavaju „iznenada“ često imaju manjak kontrole pri upotrebi uzvičnika.
Dijalozi pripadaju likovima, a bilo koji glagol da se umeša, predstavlja autora koji ih prekida. Ali, reći je manje invazivno od progunđati, uzdahnuti, upozoriti, lagati. Jednom sam video da je Meri Makarti završila dijalog glagolom afirmisati i morao sam da prekinem čitanje i potražim rečnik.
4. Nikada ne koristite prilog da pojačate glagol „reći“...
... napomenuo je strogo. Koristiti prilog na ovaj (ili zapravo, skoro na bilo koji način), smrtni je greh. Tada se pisac zaista razotkriva jer koristi reč koja odvraća pažnju i prekida ritam razmene misli likova. Jedna od junakinja mojih dela objašnjava kako je pisala istorijste romana „pune napastvovanja i priloga“.
5. Kontrolišite upotrebu uzvičnika
Nije vam dozvoljeno da upotrebite vše od 2 ili 3 na 100.000 reči u proznom tekstu. Ako imate dar za igranje uzvičnicima kao Tom Vulf, ubacujte ih i šakom i kapom.
6. Nikada ne koristite reči „iznenada“ ili „nastao je sveopšti haos“
Ovo pravilo nema potreba objašnjavati. Primetio sam da pisci koji upotrebljavaju „iznenada“ često imaju manjak kontrole pri upotrebi uzvičnika.
7. Koristite regionalne dijalekte s merom
Kada jednom počnete da fonetski transkribujete dijaltektizme i da preplavljuejte stranice navodnicima, nećete moći da se zaustavilte. Pogledajte kako Eni Prul dočarava sočne glasove Vajominga u knjizi kratkih priča Close Range („Neposredna blizina“).
8. Izbegavajte detaljne opise likova
Ovo je Stajnbek već objasnio. Kako „Amerikanac i devojka koja je sa njim“ izgledaju u Hemingvejevoj kratkoj priči „Bregovi kao beli slonovi“? „Skinula je šešir i spustila ga na sto“. Ovo je jedini fizički opis u čitavoj priči, pa opet jasno vidimo par i prepoznajemo ih po tonu glasa, a nigde priloga na vidiku.
9. Ne zalazite u detalje pri opisivanju mesta i stvari
Osim ako ste Margaret Atvud i umete jezikom da slikate scene ili opisujete pejzaže u stilu Džima Harisona. Ali čak i ako ste vešti, nemojte dopustiti da opisi uspore tok radnje i njenu dinamiku.
I, konačno:
10. Pokušajte da izostavite delove koje čitaoci imaju naviku da preskaču
Ovog pravila sam se dosetio 1983. Pokušajte da se setite šta preskačete u romanu: dugačke, zgusnute pasuse u kojima vidite da ima previše reči. Šta pisac radi? On piše, produžava niz besmislica, možda se opet bavi vremenom ili zalazi u um nekog od likova, ali čitalac ili već zna šta ovaj misli, ili ga ne zanima. Kladim se da ne preskačete dijaloge.
Kada jednom počnete da fonetski transkribujete dijaltektizme i da preplavljuejte stranice navodnicima, nećete moći da se zaustavilte. Pogledajte kako Eni Prul dočarava sočne glasove Vajominga u knjizi kratkih priča Close Range („Neposredna blizina“).
8. Izbegavajte detaljne opise likova
Ovo je Stajnbek već objasnio. Kako „Amerikanac i devojka koja je sa njim“ izgledaju u Hemingvejevoj kratkoj priči „Bregovi kao beli slonovi“? „Skinula je šešir i spustila ga na sto“. Ovo je jedini fizički opis u čitavoj priči, pa opet jasno vidimo par i prepoznajemo ih po tonu glasa, a nigde priloga na vidiku.
9. Ne zalazite u detalje pri opisivanju mesta i stvari
Osim ako ste Margaret Atvud i umete jezikom da slikate scene ili opisujete pejzaže u stilu Džima Harisona. Ali čak i ako ste vešti, nemojte dopustiti da opisi uspore tok radnje i njenu dinamiku.
I, konačno:
10. Pokušajte da izostavite delove koje čitaoci imaju naviku da preskaču
Ovog pravila sam se dosetio 1983. Pokušajte da se setite šta preskačete u romanu: dugačke, zgusnute pasuse u kojima vidite da ima previše reči. Šta pisac radi? On piše, produžava niz besmislica, možda se opet bavi vremenom ili zalazi u um nekog od likova, ali čitalac ili već zna šta ovaj misli, ili ga ne zanima. Kladim se da ne preskačete dijaloge.
Moje najvažnije pravilo je skup svih 10. Ako nešto samo deluje kao pisanje, pišem to iznova. Ili, ako se neko pravilo pisanja ispreči naraciji, moraću da ga zanemarim. Ne mogu da dopustim da se ono što smo učili na časovima enlgeskog jezika poremeti ton i ritam naracije. To je moj pokušaj da ostanem nevidljiv, da ne odvlačim čitaoca od priče očiglednim pisanjem. (Džozef Konrad je jednom pomenuo da reči stoje na putu onome što zapravo hoćemo da kažemo).
Ako opisujem određene scene uvek iz perspektive jednog lika ̶ onog čija percepcija najbolje oživljava scenu – mogu da se usredsredim na glas tog lika koji će vam ispričati ko je i kako se oseća u vezi sa onim što vidi i što mu se dešava, a ja tu ni najmanje nisam prisutan.
Stajnbek je u „Slatkom četvrtku“ poglavljima dao naslove koji daju naznaku, mada ne potpuno jasnu, onoga o čemu to poglavlje govori. „Bogovi izlude one koje vole“ je jedno, „Bedna sreda“ drugo. Treće poglavlje nosi naslov Hooptedoodle 1 („Besmislice 1“), a trideset osmo Hooptedoodle 2 („Besmislice 2“), kao da želi da upozori čitaoca, kao da Stajnbek govori: „Ovde ćete me videti kako dajem mašti na volju u pisanju, a to neće ometati tok priče. Preskočite ova poglavlja ako želite“.
„Slatki četvrtak“ je izašao 1954. godine, kada su moja dela tek počela da se objavljuju i nikada nisam zaboravio taj prolog.
A da li sam pročitao poglavlja besmislica? Do poslednje reči.
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Sonja Laštro
Ako opisujem određene scene uvek iz perspektive jednog lika ̶ onog čija percepcija najbolje oživljava scenu – mogu da se usredsredim na glas tog lika koji će vam ispričati ko je i kako se oseća u vezi sa onim što vidi i što mu se dešava, a ja tu ni najmanje nisam prisutan.
Stajnbek je u „Slatkom četvrtku“ poglavljima dao naslove koji daju naznaku, mada ne potpuno jasnu, onoga o čemu to poglavlje govori. „Bogovi izlude one koje vole“ je jedno, „Bedna sreda“ drugo. Treće poglavlje nosi naslov Hooptedoodle 1 („Besmislice 1“), a trideset osmo Hooptedoodle 2 („Besmislice 2“), kao da želi da upozori čitaoca, kao da Stajnbek govori: „Ovde ćete me videti kako dajem mašti na volju u pisanju, a to neće ometati tok priče. Preskočite ova poglavlja ako želite“.
„Slatki četvrtak“ je izašao 1954. godine, kada su moja dela tek počela da se objavljuju i nikada nisam zaboravio taj prolog.
A da li sam pročitao poglavlja besmislica? Do poslednje reči.
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Sonja Laštro
