Zoran Petrović: Vladanje jezikom je ključno
Zoran Petrović, master psiholog, kompjuterski dizajner, muzičar i pisac, rođen je 1968. godine u Beogradu.
Osamdesetih se aktivno bavio muzikom kao vokalni solista Bukovski benda i kao vokal projekta Psihokratija. Devedesetih počinje da radi u kompaniji 3DO iz Kalifornije u okviru projekta Meridian 59, a pored gejminga, bavi se i advertajzingom, kompjuterskim dizajnom, animacijama i TV reklamom. Kao književnik velike uspehe postigao je krimi trilerima „Kletva usnule varoši“, „Rizničar tajni“ i „Ukus straha“, a nedavno se pojavio i nastavak ovog romana „Boja straha“. O svom književnom, psihološkom, ali i muzičkom radu u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnik i psiholog Zoran Petrović.
Kako biste predstavili novi roman „Boja straha“?
„Boja straha“ govori o sasvim novom slučaju Odseka za krvne i seksualne delikte, gde se ekipa beogradske policije sreće sa krajnje neobičnim serijskim ubicom. Blurb za ovaj drugi roman u serijalu napisao je gospodin Džon Daglas, osnivač i šef FBI jedinice za analizu ponašanja BAU. Heroj našeg vremena čiji je rad inspirisao mnoge generacije i služio kao osnova za serije kao što su Criminal Mindsi Mindhunter.
Koliki je bio izazov nakon velikog uspeha romana „Ukus straha“ napisati njegov nastavak i vratiti se avanturama profesora Petrovića i Katarine Preradović?
Izazov je bio najviše u tome da osmislim svež, drugačiji koncept i princip po kome će se dešavati novi zločini. Pomoću stručne literature to nije bilo posebno teško.
Šta je najbitnije u stvaranju jednog krimi-triler romana?
Najbitnije u stvaranju bilo kog romana, po meni, jeste vladanje jezikom, pitka, kvalitetna rečenica i misao, odnosno poruka koja se eksplicitno ili implicitno prenosi čitaocima. Ideja, radnja, likovi, sve je to veoma važno, ali ako ne postoji ono prethodno što sam naveo, sve ovo potonje postaje bledo i neubedljivo.
Romanom „Rizničar tajni“ pre nekoliko godina preselili ste se u drugu epohu, 16. vek, i radnju smestili u srednjovekovnu Španiju. Da li Vam je lakše bilo napisati taj pseudoistorijski triler ili ove savremene poput „Boja straha“ i „Ukus straha“?
Mnogo je teže pisati o nekom drugom vremenu. Bez obzira na literaturu i istraživanje, uvek postoji mogućnost da se ’pobegne’ iz okvira priče i postane manje uverljiv. O mnogo čemu valja razmišljati, kao recimo o anahronizmima, adekvatnom ophođenju u dijalozima, društvenim normama i slično. Pored toga, kada je krimi-triler u srednjem veku u pitanju, kao što je to slučaj kod ’Rizničara tajni’, radnja mora biti mnogo kompleksnija, a istražiteljima uvek predstoji veoma težak posao. Nema interneta, nema kamera, nema alarmnih sistema, otisaka prstiju, DNK analize... Neophodno je da sve bude u domenu tadašnjih naučnih i kriminoloških dostignuća.
Vi ste psiholog, ali ste i kriminalni profajler. Šta je to zapravo i koje su oblasti profajlera pri istrazi?
Nećete se ljutiti da vas ispravim... Nisam kriminalni profajler zvanično. Kod nas ne postoji škola kojom se stiče to zvanje. Završio sam psihologiju, uradio master i to sa velikim akcentom na psihologiju ličnosti i kriminološka istraživanja. Kriminalističko profilisanje ili profajling je alatka koja pomaže policiji da maksimalno suzi polje istrage. Profajlingom se pretpostavljaju neke socio-demografske karakteristike ubice, njegova starosna dob, obrazovanje, poreklo, navike, kao i psihološke karakteristike koje se ’čitaju’ sa mesta zločina.
Pored krimi romana i trilera, Vaša velika ljubav je i žanr fantastike. Kako je tekla saradnja koju ste na tom polju imali sa dr Zoranom Živkovićem, srpskim piscem i publicistom iz oblasti fantastike svetskog glasa?
Najvažnije u saradnji sa profesorom jeste to što je promenio moju percepciju srpskog jezika. Naučio sam mnogo i to iskustvo je nezamenljivo. Radili smo ne samo na fantastici već i na romanu „Rizničar tajni“.
Bavite se i muzikom. Recite nam nešto više o svom bendu En Bard.
Muzikom se bavim još od osnovne škole. Svirao sam klavir, harmoniku i pevao sam. Ta ljubav nastavila se i kroz tinejdžerske dane kada sam bio vokal Bukovski benda, a zatim Psihokratije, benda sa kojim sam i skoro uradio dva-tri singla. En Bard je moj samostalni projekat u kome sam kroz pesme pokušao da ispričam različite priče i donekle sa notama povežem i svoj književni izraz. Uradio sam nekoliko pesama i nazvao album O ljubavi i zverima. Pesme se mogu naći na Jutjubu. Garden of Delight sam ja napisao tekst i otpevao, dok su ostale mešavine mojih tekstova i tekstova vokalnih solistkinja sa kojima sam sarađivao. One dolaze iz Poljske, Amerike i Francuske. Muzika i aranžmani za sve pesme su moji.
Koliko je ova dramatična stvarnost u kojoj se ceo svet nalazi inspirativna za pisce i stvaraoce fantastike i trilera?
Zapravo odmaže i nimalo nije inspirativna. Da je sreće da je sve ostalo na našem fantaziranju i fikciji... Ovako se potvrdila jedna moja misao od pre nekoliko godina – za najveće strahote nije potrebno ništa natprirodno jer je čovek sposoban za najstrašnija zlodela.
Da li je veštačka inteligencija, po Vašem mišljenju, već ugrozila klasično pisanje i prave književnike i književnost?
Veštačka inteligencija je veoma daleko od mogućnosti da ugrozi pisanje i književnost. Rečenice tako napisane su i te kako prepoznatljive i nemaju dubinu, a često ni adekvatan smisao.
Zbog čega fantastika i triler tek poslednjih godina postaju čest žanr u srpskoj književnosti? Kao da su domaći pisci ranijih godina zazirali od ovog žanra?
Mislim da se generalno probudila svest i želja kod naših ljudi da se izraze kroz pisanu reč, o kojem god žanru da je reč. Fantastika nam je uvek imala jake predstavnike i doajene, a što se tiče trilera, apsolutno se slažem i drago mi je da je tako.
Planirate li u narednom periodu i treći nastavak „Straha“, nakon „Boje“ i „Ukusa“?
U vezi sa tim za sada ne mogu ništa da vam kažem jer postoje još neki projekti i ideje.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: ekspres.net
