Roman „Sitničarnica 'Kod srećne ruke'“ aktuelan je i više od dvadeset godina nakon što je objavljen. Nisu samo radnja, kompozicija i oblici fantastike ono što ovaj roman čini jedinstvenim i čudesnim, već i jezik na koji je napisana. U isto vreme je jednostavan i rafiniran, zbog čega se ovaj roman može nazvati najboljom knjigom napisanom na srpskom jeziku. Dela Gorana Petrovića odlikuje stil koji je pitak, čitljiv, u nekim delovima toliko liričan da prozni odlomci deluju kao pesma u prozi.

Fanatstika ulaženja u svet knjige je glavna odlika ovog romana, koji je komponovan kao roman u romanu. Osim fantastike putovanja u drugi svet, važnan je još jedan vid fantastike, ​bakalnica koja je davno nestala, ali je određeni junaci uspešno pronalaze, sitničarnica „Kod srećne ruke“. Sitničarnica je bakalnica u kojoj se prodaju sitnice, a sitničarnicu „Kod srećne ruke“ nalaze samo oni koji su dostojni njenog nalaženja, iz čega se može prozreti i simbolika imena romana. Blago će naći oni koji su ga dostojni, koji mogu da vide ono što je sakriveno, što želi da bude pronađeno.

Radnja romana je podeljena u dva vremenska toka, prvi je u Beogradu početkom dvadesetog veka, u kojem žive glavni junaci, Anastas Branica i gospođica Natali Uvil. Dok je drugi vremenski tok na kraju dvadesetog veka u Beogadu, kad se upoznaju Adam Lozanić i Jelena. Anastas i gospođica Uvil se sreću u knjizi o helenističkoj arhitekturi „Le Temple Grec“, potom u pismima pisanim ljubičastim mastilom, da bi postali jedini stanovnici knjige „Moja zadužbina“, koju je Anastas napisao samo za gospođicu Uvil. Prvi vremenski tok je povezan sa drugim upotrebom fantastike, odnosno, veštinom „potpunog čitanja“. Potpuno čitanje je sposobnost junaka da dok čitaju knjigu uđu u njen svet i sretnu ljude koji je čitaju u isto vreme. Adam Lozanić, apsolvent na Grupi za srpski jezik i književnost, dobio je zadatak da lektoriše roman „Moja zadužbina“, u kojem je upoznao svoju izabranicu Jelenu. Na taj način se lektor povezao sa autorom knjige koju lektoriše. Nije ofantastičeno samo čitanje knjige, koje bi retko ko na filmu ili u romanu mogao da učini zanimljivim, već i lektorisanje romana. Naime, kada Adam Lozanić izbriše iz romana pergolu sa ružama, one nestaju. Brisanje slova koje dovodi do nestajanja obrisanih objekata podseća na ulogu boga-tvorca. Na isti način pisac ili umetnik takođe stvara i uništava.

Kako svakom heroju treba zločinac, tako je i moć potpunog čitanja pripala nekom ko ju je zloupotrebio, Sretenu Pokimici, radniku Službe državne bezbednosti. Knjiga koju čita više ljudi u isto vreme, „Lovčevi zapisi“ Turgenjeva, je postala mesto zločina. U njoj je postavljena zaseda „belim“ Rusima koje je pratila Služba, a Pokimica je igrao glavnu ulogu u planiranju i sprovođenju zasede u delo.

Romantični susreti junaka čine ovaj roman bogat erudicijom i fantastikom prijemčivijim publici koja više voli ljubavne romane. Možemo da izdvojimo najupečatljivije scene, poput upoznavanja Anastasa i Natali u svetu knjige, njihov ples uz muziku, način na koji se njihova obeležja, ljubičasto Anastasovo mastilo i Nataline pastelne olovke, završavaju na koži ovog drugog. Način na koji se sastaju je kao neko ostvarenje sna za sve one koji mnogo više vremena provode čitajući, nego u stvarnom životu. Ljubavi ne manjka u ovoj knjizi, tako su da osim navedenih parova, možda još dirljiviji trenuci nežnosti majke prema sinu i lektora prema knjizi i jeziku.

Sporedni junaci ovog dela, poput Natalije Dimitrijević i domaćice Zlatane, svojom brigom za dobrobit glavnih junaka podsećaju na činjenicu da je sve znanje o pravilima Službe ili advokature očuha Anastasa Branice bez ljubavi samo „zvono koje zvoni i praporac koji zveči“. Takođe, ovaj roman pored lepih reči i zanimljivih junaka može da ponudi mnogo različitih doživljaja i avantura, prelepih opisa Beograda i ekskurse glavnih junaka u druge svetove, što ga čini raznovrsnijim i interesantnijim različitim čitaocima.

Autor: Tanja Milenković