Postoje knjige koje, iako su napisane za mlade, postavljaju pitanja koja se tiču svih nas, manje i više odraslih. To je slučaj knjige „Ja, nasilnik“ Đuzi Parizi. Knjiga se bavi vrlo aktuelnom temom i stavlja nas pred vaspitački izazov sa kojim se nastavnici, direktori škola, roditelji i mladi susreću, često nemajući znanja i instrumente koji su za to potrebni. Bulizam i sajberbulizam su postali prava goruća pitanja a činjenica da postoji tekst koji pristupa ovoj tematici na pripovedački način nije beznačajna. U ovom slučaju, spisateljica daje reč samom nasilniku: Alesandru, trinaestogodišnjem dečaku koji živi u jednom od najproblematičnijih kvartova u Palermu. Otac mu je u zatvoru, pa je on morao da zauzme očevo mesto u porodici, a u sebi nosi bes koji samo što ne eksplodira. Već na početku ga zatičemo na delu u njegovom razredu sa drugovima, gde ga već prati fama koju je stekao tokom školovanja, i, kao predskazanje koje će se ispuniti, ne može, čak i kada bi to želeo, da izađe iz uloge i iz shema, iz načina ponašanja koji mu se pripisuju. Sa jednostavnim i direktnim jezičkim registrom koji se dobro prilagođava opisanim situacijama, Đuzi Parizi nas uvodi u učionicu, gde upoznajemo Alesandra i njegove drugove, da bi nam pokazala da je bulizam proizvod okruženja i odnosa, kao što su to i nasilno i disfunkcionalno ponašanje. Đuzi Parizi nam sugeriše da se zagledamo u živote tih mladih kako bismo primetili njihove teškoće, porodične sukobe, koji su povremeno dramatični, ljudska pitanja zbog kojih često imamo utisak da ništa ne možemo da uradimo, da ni škola ne može ništa da uradi. Osećamo se dirnutim pred Katerinom i njenom majkom prostitutkom, pred Vinčencom, zvanom Viču, koji radi u dedinoj baraci sa voćem i povrćem, pred Đovanom, zvanom Nela, u koju je Alesandro zaljubljen. A onda se stavljamo u poziciju onoga ko bi hteo, ali to ne čini, da zaštiti Danila, glupana koji će postati omiljena Alesandrova žrtva, na kojoj će se iskaljivati. Posledice koje ovo nasilje izaziva predstavljaju narativni pokretač u drugom delu romana, o kojem nećemo ništa reći da ne bismo pokvarili čitaocu uživanje u čitanju. Bez obzira na to, želimo da naglasimo da se kroz priču susrećemo i sa drugim problemima. Naročito sa pitanjem vaspitne uloge nastavnika, sa njihovim odgovorima na teške situacije, koje dodatno otežavaju manjkavost finansijske i institucionalne pomoći, i nedostatak resursa, zbog kojih se osećamo priterani uza zid. Ovu funkciju, pak, ispunjava lik nastavnice Mare De Lizi, koja je nedavno stigla u školu da predaje italijanski, i ne samo da pokušava da suštinski upozna svoje učenike, već i da interveniše edukativnim strategijama koje mogu da ujedine tehničko-didaktički aspekt sa onim ljudskim. Čitajući o njoj i o njenim naporima da uspostavi dijalog sa svima, uključujući tu i nasilnika Alesandra, ulazimo u svet koji od škole čini mesto kompleksne ljudskosti, povremeno frustrirajuće, ali gde se ne može ostati ravnodušan ako želimo da stvorimo vrednost, kao što ju je teorizovao japanski pedagod Cunesaburo Makiguči (Tsunesaburo Makiguchi). Koji je cilj vaspitanja i koje instrumente možemo da tražimo i da aktiviramo da bismo uspeli u našem vaspitačkom izazovu koji pred nas postavlja jedna tako kompleksna realnost kao što je ova sadašnja? Izazov kreativnog vaspitanja za buduće generacije.

Izvor: clelialombardo.wordpress.com