Prikaz Tićmijevog romana „Tata kaže gambit“: Beskrajna simultanka sa (ne)vidljivim protivnikom
Svojim prethodnim romanima, koji su nagrađeni uglednim književnim priznanjima, uspešno dramatizovani, postavljeni na pozorišne scene i ekranizovani, Stefan Tićmi (Leskovac, 1992) uspeo je i u nečemu što je u ovom času možda čak i teže postići: stekao je istinsku naklonost mladih i ne samo mladih čitalaca. Njegovo najnovije romaneskno ostvarenje „Tata kaže gambit“, formom, jezikom i dinamičnom radnjom, ali pre svega, brojnim bolnim i aktuelnim pitanjima koje zaokupljaju savremenog čoveka, učiniće, već je izvesno, njegovu književnu publiku još brojnijom i raznovrsnijom.
Najdirljivije i najupečatljivije scene ovog romana, koji je upravo nagrađen uglednom nagradom Politikinog zabavnika, odigravaju se u kamernoj, pomalo klaustrofobičnoj atmosferi u kojoj se višegeneracijska porodica Žakula nosi sa brojnim, nimalo lakim, izazovima. Stambeni prostor, koji im u oronuloj zgradi na adresi Jelenov žleb 64 već generacijama pripada, zapravo nije teskoban, ali je prenatrpan nasleđenim nameštajem i suvišnim dekorativnim predmetima iz minulih vremena, što znatno otežava svakodnevni život jedva pokretne i senilne bake Darje, bračnog para Selene i Adama i njihovog desetogodišnjeg sina Davida. Sentimentalna vrednost vremešnog mobilijara mnogo je viša od njegove upotrebne vrednosti, pa im ukućani podređuju vlastiti komoditet, prilagođavajući krcatom i pomalo zapuštenom prostoru sve svoje svakodnevne aktivnosti i potrebe. Stoga je sasvim prirodno da u takvom okruženju u kome stvari odavno ne služe ljudima već obrnuto, u društvu u kome sve ima višu vrednost od ljudske slobode, autentičnosti, zdravlja i životne radosti, odrasli članovi porodice uglavnom obavljaju po dva posla. Tako je, suočen sa posledicama ekonomske krize i sve većom oskudicom za koju je direktni krivac, Adam Žakula prinuđen da, nakon naporne smene u postrojenjima fabrike u kojoj nisu sprovedene ni osnovne mere o bezbednosti na radu, u kostimu kengura radi kao animator na dečjim zabavama.
Susreti članova porodice u zajedničkom prostoru su retki, a iskreni razgovori još ređi, pa već u uvodnom poglavlju svaka pojedinost potvrđuje slikovitu tvrdnju pripovedača da život ove porodice podseća na labavo vezan šal na jakom vetru. Međusobni odnosi i planovi se, pod udarcima stvarnosti, sasvim otimaju kontroli, pri čemu zajedništvo postaje krhkije i od lakolomljivih predmeta, a dom gubi odlike zajedničkog prostora i utočišta. Jer mir je i napolju, u naselju udaljenom od vreve i velegradske gužve, samo prividan: čudnovata partija šaha za koju će Adam načiniti bele i crne figure od nameštaja pretesterisanog nalik njegovom raspolućenom životu, jasno je omeđena društvenim zbivanjima, koji snažno ukazuju na čitav socijalni, pa i istorijski kontekst. Naime, šahovski meč koju Adam Žakula, očajan zbog načinjenih dugova i bračnog kraha, organizuje na podu ispražnjenog dnevnog boravka, vremenski je omeđen čuvenim slučajem Azbest koji nesumnjivo predstavlja neku krupnu privrednu aferu sa jedne, i velikim studentskim blokadama sa druge strane.
Pripovest, u kojoj šah, kao u delima Cvajga, Nabokova ili pak čuvenom Bergmanovom filmu, predstavlja metaforu za čovekovu neprestanu simultanku sa (ne)vidljivim protivnikom, u romanu „Tata kaže gambit“ predočava nam niz pripovedača (David, Adam, izvršitelj itd.). Njihovi glasovi se, iako različiti ne samo po tonalitetu i iskustvu o kome svedoče, skoro neprimetno, kao u nekom razgovoru, sasvim spontano nadovezuju jedan na drugi, omogućavajući čitaocu da dinamiku nesvakidašnjeg dešavanja tako prati iz posve različitih perspektiva. Najčujniji od njih je onaj koji u nama izaziva i najviše empatije – glas najmlađeg junaka suočenog sa porodičnim nedaćama i preteškim bremenom koje ga čine stogodišnjim desetogodišnjakom.
Dečak David, zapravo, pripoveda pokušavajući da na taj način sam sebi objasni san od koga je košmarnija jedino njegova stvarnost. Naime, iz njegove ispovesti saznajemo da je Selena, posle brojnih pokušaja da spase porodicu pred finansijskim krahom i muža, čija se strast prema drevnoj igri na 64 polja preobrazila u patologiju, privoli na lečenje, razbila svoju omiljenu vazu i time objavila da napušta zajedničko prebivalište. Odvodeći sina, koji razloge roditeljskih razmirica jedva i naslućuje, ona, neposredno pred dolazak izvršitelja, simbolično pakuje lične stvari u sanduk koji je, desetak godina ranije, jednog aprila, poslužio kao nosiljka u kojoj je mladi i zaljubljeni par svog jedinca iz porodilišta doneo kući. Dečakov iskaz još autentičnijim čine pisma koje preko posebno konstruisane naprave u obliku ptice razmenjuje sa drugaricom Melanijom, poveravajući joj svoje najdublje strahove i sumnje. Pisma koja nisu jedini dokumentarni materijal koji Stefan Tićmi umeće u književni tekst, čineći ga tako dodatno ubedljivim i slojevitijim. Posebno mesto svakako pripada i navodima iz medija koji su se bavili slučajem porodice Žakula. Njima se postiže mnogo više od grafostilemskog oneobičavanja teksta, jer čitalac neposredno prati kako jedna duboko intimna, porodična stvar, koja bi trebalo da ostane u četiri zida, u savremenom svetu gladnom senzacije, postaje ne samo predmet interesovanja poslovično radoznalih suseda, već i svih drugih koji se, pokušavajući da zaborave vlastite greške i neuspehe, bave tuđom nesrećom, čineći je viralnim sadržajem.
Nasuprot njima stoje glavni junaci ovog romana koji suviše vole život i jedni druge da bi pristali da budu tek figure koje neko nepromišljeno pomera. Oni će svesno odigrati gambit, bez obzira na posledice. Život je zapravo i čudesan zato što je nepredvidiv, zato što jeste igra. Jer kako reče Adam Žakula: „Svet je odvratan i nepravedan, ali kada se igraš, sve je lepše i sve je lakše.“ I zato: ništa ne znači imati bele figure. Još manje: imati titulu. Želja, spremnost da se pokaješ i oprostiš, i da ponovo strpljivo isložiš figure već su nešto savim drugo.
Autor: Olivera Nedeljković
