Prikaz romana Zulfe Katuh: Nada s mirisom limuna
Na talasu emancipatorskog „Arapskog proleća“, u martu 2011. godine, dolazi do demonstracija protiv autokratskog režima Bašara al-Asada čija vojska pokušava da ih uguši u krvi. Pobuna prerasta u građanski rat u kojem se Slobodna armija Sirije sučeljava s državnom, i koji će u punom obimu trajati do 2016, a u širem smislu i do dan-danas.
Takav je kontekst u koji mlada sirijska spisateljica Zulfa Katuh smešta priču svog prvog romana i njegove glavne junakinje Selime Kasab. Osamnaestogodišnja naratorka i glavna junakinja na početku romana usled vanrednog stanja beleži da su čak i „čistači i čistačice unapređeni u bolničare i bolničarke. Kako sam godinu dana slušala predavanja na farmaciji, ja sam se računala kao iskusan doktor, a kako im je poslednji farmaceut završio pokopan pod ruševinama svoje kuće, drugog izbora nije ni bilo“.
Selimina majka stradala je kada je došlo do revolucije, a brat i otac su privedeni na jednoj manifestaciji i prebačeni u neki od vladinih zatvora, poznatih po krvoločnim torturama. Budući da je glavnoj junakinji ostavljeno u amanet da sačuva svoju snahu i najbolju drugaricu Lejlu, kao i plod njene trudnoće, tako što će ih odvesti izvan zemlje, na Zapad, ona dospeva pred vrhunsku moralnu dilemu: da li izneveriti porodicu ili pacijente, mahom civile, uglavnom žene i decu, o kojima se stara u bolnici i, na kraju krajeva, voljenu zemlju? Koliko god Selima bila jaka, o čemu svedoči spremnost da kao osamnaestogodišnjakinja usred građanskog rata i pored nedovoljne kvalifikovanosti prihvati da bude lekarka, nije joj lako da reši šta joj je činiti. Kada upozna Kenana, njena neodlučnost i okruženost užasom, bedom, razaranjem, glađu i smrću donekle padaju u olakšavajući zasenak svetlosti i nade koja kao da, u skladu s naslovom romana, ima miris limuna. Kažemo donekle, jer i sam Kenan, koji je u ratu izgubio roditelje, ima svoje dileme s obzirom na to da se i sam stara o nejači i da je i sam idealista. Time praktično udvostručuje i Selimine dileme jer je ona empatična, kao što je to i autorka koja uspeva da na taj način vrlo brzo privuče i geografski i kulturološki najudaljenijeg čitaoca tako da on prati razvoj sižea kao da se odvija u njegovom susedstvu.
Slojevita psihološka postavka prisilno ranog sazrevanja mladih ljudih upotpunjena je istančanim, opštijim uvidom u posledice koje na dušu ostavlja rat. Zulfa Katuh pripoveda o različitim manifestacijama posttraumatskog stresa u surovom i smrtonosnom ambijentu. Pojedine osobe padaju u depresiju, druge prestaju da govore ili jedu, dok ostale, poput Selime, imaju halucinacije. Međutim, bez obzira na više nego plastične opise rata i njegovih posledica, „Dokle god rastu limunovi“ nije roman o ratu. Iako je isprva teško poverovati da međusobna naklonost Selime i Kenana ima ikakve šanse da se povoljno zaokruži s obzirom na ambijent traumatizovanosti, užasa i straha u kojem se njih dvoje zbližavaju, posredi je ipak pre svega štivo o ljubavi. Uostalom, o tome najbolje svedoče završne stranice koje koliko god bile neočekivane nisu zbog toga ni najmanje neverodostojne.
Autor: Domagoj Petrović
Takav je kontekst u koji mlada sirijska spisateljica Zulfa Katuh smešta priču svog prvog romana i njegove glavne junakinje Selime Kasab. Osamnaestogodišnja naratorka i glavna junakinja na početku romana usled vanrednog stanja beleži da su čak i „čistači i čistačice unapređeni u bolničare i bolničarke. Kako sam godinu dana slušala predavanja na farmaciji, ja sam se računala kao iskusan doktor, a kako im je poslednji farmaceut završio pokopan pod ruševinama svoje kuće, drugog izbora nije ni bilo“.
Selimina majka stradala je kada je došlo do revolucije, a brat i otac su privedeni na jednoj manifestaciji i prebačeni u neki od vladinih zatvora, poznatih po krvoločnim torturama. Budući da je glavnoj junakinji ostavljeno u amanet da sačuva svoju snahu i najbolju drugaricu Lejlu, kao i plod njene trudnoće, tako što će ih odvesti izvan zemlje, na Zapad, ona dospeva pred vrhunsku moralnu dilemu: da li izneveriti porodicu ili pacijente, mahom civile, uglavnom žene i decu, o kojima se stara u bolnici i, na kraju krajeva, voljenu zemlju? Koliko god Selima bila jaka, o čemu svedoči spremnost da kao osamnaestogodišnjakinja usred građanskog rata i pored nedovoljne kvalifikovanosti prihvati da bude lekarka, nije joj lako da reši šta joj je činiti. Kada upozna Kenana, njena neodlučnost i okruženost užasom, bedom, razaranjem, glađu i smrću donekle padaju u olakšavajući zasenak svetlosti i nade koja kao da, u skladu s naslovom romana, ima miris limuna. Kažemo donekle, jer i sam Kenan, koji je u ratu izgubio roditelje, ima svoje dileme s obzirom na to da se i sam stara o nejači i da je i sam idealista. Time praktično udvostručuje i Selimine dileme jer je ona empatična, kao što je to i autorka koja uspeva da na taj način vrlo brzo privuče i geografski i kulturološki najudaljenijeg čitaoca tako da on prati razvoj sižea kao da se odvija u njegovom susedstvu.
Slojevita psihološka postavka prisilno ranog sazrevanja mladih ljudih upotpunjena je istančanim, opštijim uvidom u posledice koje na dušu ostavlja rat. Zulfa Katuh pripoveda o različitim manifestacijama posttraumatskog stresa u surovom i smrtonosnom ambijentu. Pojedine osobe padaju u depresiju, druge prestaju da govore ili jedu, dok ostale, poput Selime, imaju halucinacije. Međutim, bez obzira na više nego plastične opise rata i njegovih posledica, „Dokle god rastu limunovi“ nije roman o ratu. Iako je isprva teško poverovati da međusobna naklonost Selime i Kenana ima ikakve šanse da se povoljno zaokruži s obzirom na ambijent traumatizovanosti, užasa i straha u kojem se njih dvoje zbližavaju, posredi je ipak pre svega štivo o ljubavi. Uostalom, o tome najbolje svedoče završne stranice koje koliko god bile neočekivane nisu zbog toga ni najmanje neverodostojne.
Autor: Domagoj Petrović
