Prvi utisak koji čitalac stekne o ovom kratkom, jezgrovitom romanu je da je autorka vešta u književnom zanatu jer se hrabro prihvatila teme koja je donekle šablon – dobro situirana, obrazovana i emancipovana građanka bori se sa anksioznošću i krizom srednjih godina, kada se sve stavlja pod znak pitanja, pod uslovom da imate dovoljno vremena za to. Utočište za dušu, ili klinika za one koji su posustali pod teretom života u ovom romanu zaista mnogo više liči na scenografiju filma „Grand hotel Marigold“ nego na ustanove koje u stvarnosti postoje, bar na ovim našim prostorima. No ostavimo mogućnost da novac otvara vrata koja su većini nepoznata i da svaka nevolja ogrnuta u mekani bademantil boje lavande ima malo manje opor ukus.

Poigravajući se ironijom i stvarajući otklon prema serpentinama kojima se kreće duša njene junakinje Sonje u kriznim četrdesetim, Frida Šarar potvrđuje već rečeno, da ume sa metaforama i gorkim humorom koliko i sa deklarativnom namerom da izbegne svaku patetiku u koju, ipak, mora da sklizne priča o zaljubljivanju, propalom braku i potrebom da se na prelomu života počne iznova. Koliko je to realno moguće, podsmehnuće se i sama autorka svojim junacima, trajno zarobljenim sa već povećim prtljagom života koji ne samo da nema nameru da iščezne već, kada bi to bilo moguće, svi bismo završavali u nekom manje udobnom i mirišljavom azilu. Noseći teret ali i oreol svojih izbora, postajemo to što jesmo i ne odričemo se istine o prošlosti, ma kuda nas vodila mašta.

Ovaj roman nosi i izvesnu dozu očekivanog sleda događaja, opuštajućeg za čitaoca i poželjnog u literaturi koju traži tržište. Ipak, unutrašnji monolozi glavne junakinje koji prethode nečemu što može biti i rasplet i otvoreni kraj, autentični su u smislu autofikcije, seciranja urbane ženske i muške teskobe uslovljene uvek istim, strahom od smrti i očajničkom potrebom za bezrezervnom ljubavlju i privrženošću partnera. Na tom individulanom putu i traganju za neuhvatljivim, potrebna su i prijateljstva i razumevanja stranaca, što Sonja doživljava kao otkrovenje. Pošten i autentičan portret Sonjinog muža dodaje mnogo ukupnom utisku jer roman nije okrenut isključivom i opsesivnom traganju za uzrocima ženskih frustracija, već prikazuje „portret jednog braka“ koji je, kao i većina, mogao da bude mnogo toga ali najmanje idila. Neki će u romanu „Vrtovi, pilule i zavese“ otkriti i delić sopstvenih životnih iskustava, verujući da su ih prevazišli na bolji ili praktičniji način.

Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Izvor: Nedeljnik