Problem savremenih autora je kako naći sadržaj koji izlazi iz granica predvidljivog. Desa Muk počinje pisanje sasvim jednostavno, jer svoje likove regrutuje iz običnog, porodičnog života. Ono što je kod nje novitet je to što ih ne gradi na tradicionalnim osnovama, niti ih baca u vratolomne akcije. Ona ostavlja svoje junake da se krčkaju u kotlu tajnih želja, do trenutka kada te želje počnu da ih izjedaju, a strast u braku presahne. Kraj romana neće biti samo skup nevinih događaja, nego će autorka junacima ispostaviti papreni račun. 

Priča, koja kao da je izašla iz priručnika o zavisnosti od odnosa, nemilosrdno portretiše pojedinca nesposobnog da svoju suštinu nađe u sebi već vapi za tuđim priznanjem i divljenjem. Zbog toga je ova priča idealna lektira za psihoterapeute. A istovremeno i mnogo više, jer autorka predstavlja Veru, svoju junakinju kroz prizmu autoironije.

Kao kad Vera razmišlja posle ljubavne noći: „Od uznemirenosti sam se probudila već posle par sati. Dugo sam ga posmatrala kako spava na stomaku, sa umršenim kovrdžama i zgužvanim licem na jastuku. Oko usta mu je bila osušena pljuvačka, a dah mu je oštro zaudarao na trule jabuke. Ništa lepše u životu nisam videla!“

Ukratko, ovo je priča o slepoj ljubavi, odnosno o idejama i slikama koje junakinja nosi u sebi ‒ njoj „samo“ treba da nađe nekoga u kome će te njene ideje i slike da zažive. I kako to obično biva, takva potraga vodi u kobno slepilo. Uprkos svemu, vera uspe da se oslobodi stega majčinstva i supružničkog statusa, i počinje da živi po svojim merilima. Ali ironija će joj zadati poslednji udarac u trenutku kada na vrata njenog srca pokuca onaj pravi...

„Panika“ je duhovit prikaz činova drame bračnog života koji uvuče čitaoca u priču već od prve stranice.

Izvor: mladina.si