Beogradska Laguna nedavno je objavila roman Elif Šafak „Ostrvo nestalog drveća“, priču o ljubavi i podelama, generacijskim traumama i „pripadanju“, smeštenu na Kipar i u London. „Ostrvo nestalog drveća“ je dirljiva priča o Grku i hrišćaninu Kostasu, i Defne, Turkinji i muslimanki, mladim ljubavnicima na podeljenom Kipru i emotivnoj ceni koju plaćaju i po odlasku u Englesku.

Šafakova je pripovedač beskompromisne empatije, alhemičar koji za naratora bira drvo – smokvu, i to čini tako da ne deluje previše detinjasto ili jeftino. Glas smokve koja je preneta sa Kipra u Englesku je dirljiv i predivan, sa bukom, teksturama i ranjivošću čitavog jednog sveta koji živi u smokvi, na smokvi i ispod smokve.

Roman je podeljen u tri narativa – glavni pripovedač je smokva koja gleda ožalošćenog oca i njegovu ćerku tinejdžerku i priča istoriju Kipra, ostrva sa kojeg je doneta. Drugi narativ su Defne i Kostas – ljubavnici na podeljenom Kipru 1974. godine koji se sastaju u taverni gde su smokva i papagaj svedoci njihovih susreta, ali i katastrofalnih događaja na ostrvu. U Londonu Defne je mrtva, a njena ćerka Ada pokušava da nađe svoje mesto u svetu i otkrije gde pripada – ostrvu svojih roditelja koje nikada nije posetila ili zemlji u koju su pobegli. Dolazi joj tetka sa koferima punih recepata, fotografija i priča.

„Ostrvo nestalog drveća“ je priča o gubitku, migrantima, tajnama i preživljavanju. O posledicama po običan svet kataklizmi koje preoblikuju nacije. Priča se prebacuje iz prošlosti u sadašnjost, rešavajući neke misterije i otkrivajući nove, a Elif Šafak vešto kombinuje tragediju sa retkim trenucima radosti i čitaocima nudi priču o identitetu, istoriji, nasleđu, porodici i užasima građanskih ratova, totalitarizma i ekstremizma.

Šafakova je predivan pisac, magičan i dirljiv do tačke da je ta beskompromisna posvećenost priči i životu i emociji toliko direktna da udara u grudi. „Ostrvo izgubljenog drveća“ je divan roman. Još ako uspete da ga čitate u društvu smokve...

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik