Prikaz romana „Matična knjiga“ Draška Miletića
Nova knjiga Draška Miletića zadaće glavobolju čitaocima i kritičarima koji vole podele u književnosti, kontinuiranu naraciju, nove uvide o životu i ljudima do kojih je samo pisac došao, „skrivene“ poruke u tekstu, visoki stil kazivanja. Ova proza sve prethodno navedeno nije. To, međutim, ne znači da je treba zaobići, jer šta ako je ono što dobijate čitanjem – nečija nutrina, usudiću se da napišem džigerica, ogoljena do srži, izanalizirana spolja i unutra, ispretresana do detalja kao kakav džep ili rukavica? Da li ova književnost nastavlja moderne tendencije pisanja telom?
Navedeno poređenje po sličnosti između ljudske jetre i Miletićeve knjige, verujem, nije došlo slučajno. Ova slika mi se pojavila u svesti kao pojašnjenje snažne povezanosti između pripovedača i njegovih roditelja. Otac, vrstan hirurg, znao je da, po rečima pripovedača, sate i sate provodi zagledan u snimke abdomena svojih pacijenata, u tu „metražu ljudskih creva“. Majka, veliki ljubitelj pisane reči, prenela je sinu književne gene. Tako, u potrazi za identitetom i poreklom, pripovedač ukršta očevu posvećenost i majčinu imaginaciju. Dok se njegov život osipa sve više, a pamćenje nestaje usled komplikacija bolesti, on počinje da piše svoj roman, svoju ličnu ispovest: svesno organizuje sopstveno bdenje.
Ovo je priča o čoveku nesnađenom, suvišnom, nesrećnom. Njegovo pisanje je pokušaj da shvati uzroke takve sudbine. Sa pogledom uprtim u sebe, on započinje dugo i bolno traganje za odgovorima o sopstvenom „crnom genu“. Pišući o drugima, u stvari opisuje sebe. A sreće je malo i kod drugih, osmesi su gorki, smisao je postao nevidljiv. Pripovedač nema problem sa iskrenošću i otvorenošću ni kada piše o bračnom paru Uzelac, nestalom u ratnom vihoru Oluje 1995. godine, ni kada opisuje kako je bez trunke srama trudnu suprugu isterao iz kuće. Ne možete da se ne nasmejete dok vozi zmiju ribaricu u automobilu četiri dana. A ne možete ni da ne zaplačete onda kada vas sučeli sa bolnom stvarnošću opisa žene bosih stopala, koja u beogradskom tramvaju prosi i peva Zajdi, zajdi.
Premda pisac svoje kazivanje naziva blebetanjem, ćaskanjem sa čitaocem, „Matična knjiga“ je oporo, na momente mučno, čak i bolno štivo. Rezignirano realističko kazivanje sa snažnim osećanjem za detalj daje pripovedanju ton ozbiljnosti, bez imalo patetike. Autobiografski detalji obogaćuju tekst, dok sken dokumenata na kraju knjige svedoči o otklonu pisca od savremenog odnosa nepoverenja prema dokumentu. Jedino što ostaje pomalo upitno jeste naslov romana. Zbog čega je prvobitni naslov „Nokat“ promenjen? Pristajem uz misao Ljiljane Šop o trilogiji ovog i prethodna dva Miletićeva romana, „Autoportreta“ i „pH“. Verujem da će u susretu sva tri ostvarenja čitalac naći odgovor na postavljeno pitanje.
Autor: Jasmina Tešović
Navedeno poređenje po sličnosti između ljudske jetre i Miletićeve knjige, verujem, nije došlo slučajno. Ova slika mi se pojavila u svesti kao pojašnjenje snažne povezanosti između pripovedača i njegovih roditelja. Otac, vrstan hirurg, znao je da, po rečima pripovedača, sate i sate provodi zagledan u snimke abdomena svojih pacijenata, u tu „metražu ljudskih creva“. Majka, veliki ljubitelj pisane reči, prenela je sinu književne gene. Tako, u potrazi za identitetom i poreklom, pripovedač ukršta očevu posvećenost i majčinu imaginaciju. Dok se njegov život osipa sve više, a pamćenje nestaje usled komplikacija bolesti, on počinje da piše svoj roman, svoju ličnu ispovest: svesno organizuje sopstveno bdenje.
Ovo je priča o čoveku nesnađenom, suvišnom, nesrećnom. Njegovo pisanje je pokušaj da shvati uzroke takve sudbine. Sa pogledom uprtim u sebe, on započinje dugo i bolno traganje za odgovorima o sopstvenom „crnom genu“. Pišući o drugima, u stvari opisuje sebe. A sreće je malo i kod drugih, osmesi su gorki, smisao je postao nevidljiv. Pripovedač nema problem sa iskrenošću i otvorenošću ni kada piše o bračnom paru Uzelac, nestalom u ratnom vihoru Oluje 1995. godine, ni kada opisuje kako je bez trunke srama trudnu suprugu isterao iz kuće. Ne možete da se ne nasmejete dok vozi zmiju ribaricu u automobilu četiri dana. A ne možete ni da ne zaplačete onda kada vas sučeli sa bolnom stvarnošću opisa žene bosih stopala, koja u beogradskom tramvaju prosi i peva Zajdi, zajdi.
Premda pisac svoje kazivanje naziva blebetanjem, ćaskanjem sa čitaocem, „Matična knjiga“ je oporo, na momente mučno, čak i bolno štivo. Rezignirano realističko kazivanje sa snažnim osećanjem za detalj daje pripovedanju ton ozbiljnosti, bez imalo patetike. Autobiografski detalji obogaćuju tekst, dok sken dokumenata na kraju knjige svedoči o otklonu pisca od savremenog odnosa nepoverenja prema dokumentu. Jedino što ostaje pomalo upitno jeste naslov romana. Zbog čega je prvobitni naslov „Nokat“ promenjen? Pristajem uz misao Ljiljane Šop o trilogiji ovog i prethodna dva Miletićeva romana, „Autoportreta“ i „pH“. Verujem da će u susretu sva tri ostvarenja čitalac naći odgovor na postavljeno pitanje.
Autor: Jasmina Tešović
