Prikaz romana „Jedna nit“ autorke Trejsi Ševalije – O skrivenim patnjama i pritajenim požudama
Ova priča sa primesom tuge, koja se dešava na pragu Drugog svetskog rata, govori o usedelici od preko trideset godina koja je u potrazi za prijateljstvom i nečim što će joj ispuniti život.
Vajolet Spidvel, glavna junakinja dirljivog novog romana Trejsi Ševalije, samo će dva puta pomisliti u sebi: „Želim to da uradim.“ Prva joj je želja da izveze jastuk, a druga da povuče konopce zvona u Vinčesterskoj katedrali. Imajući u vidu da se radnja dešava 1932. godine, prvu će možda lakše uspeti da ostvari nego drugu, iako su obe, na neki način, radikalne.
Nemojte dopustiti da vas zavara to što u romanu zatičemo atmosferu katedrale. Za Vajolet, koja je izgubila verenika u rovovima rata, a nakon toga i brata, bog više ne postoji. Iako je od toga prošlo više od 16 godina, sada, kao tridesetosmogodišnja usedelica, konačno je smogla snage da napusti svoju napornu majku i njihov dom u Sautemptonu i počne da živi svoj život.
Vajolet je samo jedna od pripadnica takozvanih „prekobrojnih žena“ osuđenih na usedelički život zbog posledica rata u kom je izginulo mnogo mladića, i što je dovelo do rodne neravnoteže. Ta stigma će je žacnuti svaki put kada neznanac primeti da na njenom domalom prstu nema burme; još jače će patiti dok bude pokušavala da samu sebe izdržava. Plata daktilografkinje osiguravajuće kuće joj je bila „slična neudobnim cipelama koje mogu da se nose, ali žuljaju, stiskaju i prave rane“, zbog čega je često i gladovala.
Vinčesterska katedrala se nalazi na samo nekoliko minuta hoda od njenog smeštaja i, iako poljuljane vere, večernje molitve će joj pružati utehu. Upravo tu će primetiti jastuke jarkih boja koji su označeni inicijalima žena koje su ih izvezle. Podstaknuta mišlju da postoji mogućnost da negde ostavi svoj trag, Vajolet se priključuje družini „vezilja“, pronalazeći time svrhu i osećaj pripadnosti. Neće proći mnogo vremena i ona će se boriti za povišicu, zaljubiće se u starijeg muškarca i krenuti sama na odmor u seoske predele. Ali zbog društva u kojem žene vrednuju jedino brak, Vajolet će se često osećati ucveljeno.
Čućete odjek glasa ugledne Barbare Prim uporedo sa zvukom Vajoletinih cipela koje odzvanjaju katedralom. Pored aluzija na neobavezni seks i lezbejsku strast, tu se dani i dalje odbrojavaju šoljicama popijenog čaja dok ljudi robuju svojim navikama i manirima. U jednom veoma uzbudljivom trenutku, umesto da zadobije poljubac, Vajolet je počašćena ručkom od tri jela sa sve kolačem od jabuka i kafom sa šlagom. „Posle ručka osećala se gotovo zadovoljeno“, Ševalijeova taj događaj zaključuje s bolnom dvosmislenošću. U međuvremenu, vesti o pobedi Adolfa Hitlera na izborima u Nemačkoj će se raširiti munjevitom brzinom.
Autorka je odabrala vreme i mesto radnje kao savršenu pozadinu za bol i tajnu čežnju koje uspeva da zabeleži lakim potezima i oštrim okom. Polako počinjete da shvatate da svaki ponovljeni bod kojim autorka lagano, ali skoro neprimetno, dodaje nešto upečatljivo u vez svoje priče predstavlja savršenu metaforu. Na kraju krajeva, ono što postaje najočitije jeste da su Vajolet i njene drugarice vezilje žene koje ne rade samo na tome da izgrade sebe, već i samu ideju da žena može biti neudata i nezavisna u vremenu u kom društvo čini sve da ih učini nevidljivim.
Autor: H. Anderson
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
Vajolet Spidvel, glavna junakinja dirljivog novog romana Trejsi Ševalije, samo će dva puta pomisliti u sebi: „Želim to da uradim.“ Prva joj je želja da izveze jastuk, a druga da povuče konopce zvona u Vinčesterskoj katedrali. Imajući u vidu da se radnja dešava 1932. godine, prvu će možda lakše uspeti da ostvari nego drugu, iako su obe, na neki način, radikalne.
Nemojte dopustiti da vas zavara to što u romanu zatičemo atmosferu katedrale. Za Vajolet, koja je izgubila verenika u rovovima rata, a nakon toga i brata, bog više ne postoji. Iako je od toga prošlo više od 16 godina, sada, kao tridesetosmogodišnja usedelica, konačno je smogla snage da napusti svoju napornu majku i njihov dom u Sautemptonu i počne da živi svoj život.
Vajolet je samo jedna od pripadnica takozvanih „prekobrojnih žena“ osuđenih na usedelički život zbog posledica rata u kom je izginulo mnogo mladića, i što je dovelo do rodne neravnoteže. Ta stigma će je žacnuti svaki put kada neznanac primeti da na njenom domalom prstu nema burme; još jače će patiti dok bude pokušavala da samu sebe izdržava. Plata daktilografkinje osiguravajuće kuće joj je bila „slična neudobnim cipelama koje mogu da se nose, ali žuljaju, stiskaju i prave rane“, zbog čega je često i gladovala.
Vinčesterska katedrala se nalazi na samo nekoliko minuta hoda od njenog smeštaja i, iako poljuljane vere, večernje molitve će joj pružati utehu. Upravo tu će primetiti jastuke jarkih boja koji su označeni inicijalima žena koje su ih izvezle. Podstaknuta mišlju da postoji mogućnost da negde ostavi svoj trag, Vajolet se priključuje družini „vezilja“, pronalazeći time svrhu i osećaj pripadnosti. Neće proći mnogo vremena i ona će se boriti za povišicu, zaljubiće se u starijeg muškarca i krenuti sama na odmor u seoske predele. Ali zbog društva u kojem žene vrednuju jedino brak, Vajolet će se često osećati ucveljeno.
Čućete odjek glasa ugledne Barbare Prim uporedo sa zvukom Vajoletinih cipela koje odzvanjaju katedralom. Pored aluzija na neobavezni seks i lezbejsku strast, tu se dani i dalje odbrojavaju šoljicama popijenog čaja dok ljudi robuju svojim navikama i manirima. U jednom veoma uzbudljivom trenutku, umesto da zadobije poljubac, Vajolet je počašćena ručkom od tri jela sa sve kolačem od jabuka i kafom sa šlagom. „Posle ručka osećala se gotovo zadovoljeno“, Ševalijeova taj događaj zaključuje s bolnom dvosmislenošću. U međuvremenu, vesti o pobedi Adolfa Hitlera na izborima u Nemačkoj će se raširiti munjevitom brzinom.
Autorka je odabrala vreme i mesto radnje kao savršenu pozadinu za bol i tajnu čežnju koje uspeva da zabeleži lakim potezima i oštrim okom. Polako počinjete da shvatate da svaki ponovljeni bod kojim autorka lagano, ali skoro neprimetno, dodaje nešto upečatljivo u vez svoje priče predstavlja savršenu metaforu. Na kraju krajeva, ono što postaje najočitije jeste da su Vajolet i njene drugarice vezilje žene koje ne rade samo na tome da izgrade sebe, već i samu ideju da žena može biti neudata i nezavisna u vremenu u kom društvo čini sve da ih učini nevidljivim.
Autor: H. Anderson
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
