U ovom kratkom razdoblju od pojave srpskog prevoda njegovog autobiografskog romana „Gotovo je s Edijem Belgelom“, francuski literata Eduar Luj je sasvim opravdano postao ljubimac i ovdašnjih ambicioznijih i zahtevnijih knjigoljubaca; sada je pred nama njegov noviji roman „Istorija nasilja“ (prevela Ivana Misirlić, takođe, baš kao i prethodni, objavila Laguna). Nakon uspelog pokušaja da se pod šinjelom kratkog francuskog romana svežijeg kova oživi zagledanost u lepotu i moć realističnog prikaza života i tlapnje onih vidno manje ekonomski relaksiranih, a što smo sretali i kod Emila Zole, Luj u „Istoriji nasilja“ znatno podiže taj autofikcijski, sociološki i antropološki ulog u sadejstvu sa ličnim bolnim iskustvima, te „Istoriju nasilja“ postavlja kao anamnezu jedne malo je reći gorke i mučne epizode tokom koje je, nakon noći nežnosti sa neznancem, on/glavni junak bio silovan i izložen svirepom mučenju. Naglašeni i detaljima bremenit verizam i emotivnost su nanovo tu, i ovde predstavljaju ključne sastojke i adute Lujeve proze i tog autofikcijskog zanosa, ali, na planu stila i izraza, Luj ovde pokazuje zamašnije ambicije i evidentan napredak – hrabro a smisleno poseže za promenom (praktično u, nazovimo to tako, narativnom hodu) vizure, perspektive i pripovedačkog glasa, čime se postiže ta diskretno začudna a efektna začudnost, i što je važnije, osećaj da je katkad nužno kroz usta drugih izreći ono o čemu bi se najradije, pa i instinktivno ćutalo. U tom smislu, Luj u kraćoj prozi uspeva da nađe tačku spoja individualnog i ličnog bola, antropološke zapitanosti o istinskom korenu zla, ali i problematizuje jedno zaista značajno pitanje unutar queer života – pitanje nasilja unutar ešalona sličnih, bliskih i manje-više nesnađenih, prokazanih i suštinski marginalizovanih. „Istorija nasilja“ je, na sve to, dokaz da je u dimenziji lepe književnosti, stilski i pripovedački napredak ne samo jedna od mogućnosti, već i zdravorazumska nužnost.

Autor: Zoran Janković
Izvor: City Magazin