„Prošlost je istorija, budućnost je misterija“, mantraju zavisnici na seansi. Ispostaviće se, međutim, da postoji i mnogo toga istorijskog i misterioznog između te dve imaginarne tačke – postoji višedimenzionalna sadašnjost, nepredvidiv spoj euforije, iluzija, rastanaka i trauma, snoviđenja i halucinacija. U takvoj sadašnjosti oblikuje se poučna i upečatljiva priča-vodilja jedne jake žene – koja možda jeste šesnaest godina mrtva, ali joj smrt nimalo ne smeta da i dalje, predački tvrdoglavo, usmerava svoje potomke.

Glavna junakinja može i te kako da bude duh, upravo pristigao iz sabirnog centra matrijarhata – žena za života namučena, ali prkosna i odrešita, nepokolebljiva u izboru svojih bitaka koje će voditi i sa one strane groba. Glavna junakinja može da bude baka koja se vraća sa onog sveta zato što se njena unuka Marta „pod lakim teretom savila“. Ne želeći da bude zloslutna opomena i pretnja, baba Giza pohodi nadzemni svet i iz razloga plemenite pedagogije – odnosno, zato što u večnim lovištima pokojnicima ipak dopuštaju da u živome životu ponešto poprave, barem simbolično.

U romanu „Humano preseljenje“ Vide Crnčević Basare preko potrebnu žensku snagu prošlih generacija aktivira naoko naivno prizivanje duhova. Baka Giza – koja prezire žene koje posećuju banje, koja neprestano hekla šustikle, zavese i bordure, koja redovno vodi Martu na groblje i pripoveda joj o pokojnicima dok pali drinu bez filtera na cigaršpic – čudnovata je prznica u čijoj su se glavi „stalno smenjivali Nemci i Sremci“, faktori njenog temperamenta i mentaliteta. Giza je možda fizički umrla godine 2000, ali njen duh nastavlja da se pojavljuje sa flašom rakije od žute lincure koju je rado pila za života, sa podsmešljivim primedbama i mudrim savetima koji su njen zaštitni znak.

Gize se do u tančine seća njena unuka Marta, koja za sebe kaže: „gledam i skupljam fore“. To ne čini samo u društvu pacijenata sa kojima deli ludnicu, dok ispred nje sedi profesor psihijatrije za kog kaže da je „jungovac“– profesor koji će inicirati njenu ispovest i njeno izlečenje, premda na njih neće bitnije uticati. Istoričarka umetnosti Marta, koja počinje svoju ispovest „povređena, ponižena, uništena“, na prevaru i izdajom smeštena u psihijatrijsku ustanovu, pašće u dubine obeznanjenosti (od alkohola, morfijuma i priviđenja) kroz koja će je voditi upravo baka Giza.

„Od svega je ostao prokleti ego da me muči“, kaže Marta, rekavši za sebe da je „žrtva sujete i lenjosti“; upravo ego nju vodi na put prosvetljenja, put u pravcu istrebljenja crnih misli i sabotiranja sebe same. Takva vrsta prosvetljenja moguća je samo nakon pohoda precima i njihovim životima. Detalji kojih nije bilo u pabircima majčinih i bakinih priča ili u buncanjima pijanog strica koja je otac žurno prekidao, pojavljivali su se sa ukazanjima bake koja je dva puta za života završila u ludnici, pričajući o „Lazi“ kao o Monte Karlu.

Martin monolog, u kom je baba Giza glavna preokupacija i glavna junakinja, sumira život pun uznemirenja, zadovoljstava, bahatosti i poraza, nesigurnosti koja se mora pobediti upornošću i inatom. Otresita i spremna da demantuje spisak svojih dijagnoza, Marta Krstić uspeće da se izdigne iznad ljudskog brloga koji joj truje život. Važno je imati baku koja više voli groblja nego banje, baku koja raspolaže kapitalom tvrde mudrosti.

Autor: Vladislava Gordić Petković

Izvor: Nova