Prikaz romana „Devojka u delićima“: Mozaik od rana
Početkom novog milenijuma gotovo istovremeno su se pred našom publikom pojavili prevod romana „Beli oleander“ Dženet Fič i podjednako sjajna filmska adaptacija. Dok čekamo reizdanje priče o dubokim traumama koje ostavlja toksično roditeljstvo, uz priliku da iscrtamo neosporne paralele sa novim književnim delom iz sličnog tematskog korpusa, dobro će poslužiti upravo potonje. Roman Ketrin Glazgou, dakle, očigledno nije prvi koji se bavi ovom, preteškom ali, nažalost, veoma dobro poznatom problematikom. Ono što jeste novo, odluka je autorke da ne bude lakih rešenja ni brzopleto, naivno obećanog srećnog kraja – koji, uostalom, nikako ne nalazimo u stvarnosti, a „Devojka u delićima“ jedva da može biti životnija priča.
Podeljena na tri dela, tri faze junakinjinog strašnog suočavanja i borbe za pobedu nad autodestrukcijom kao odgovorom na prošlost, knjiga svoj tok i ton prilagođava unutrašnjim previranjima Čarli, odnosno Šarlote Dejvis. Naizmenično otvaranje i sažimanje, do potpune fragmentarnosti proze, pa i rečenice, sasvim odgovara različitim junakinjinim stanjima. Sa sedamnaest godina prošla je više nego što bi bilo koja osoba smela, usled čega njen naratorski glas zvuči mnogo zrelije, čineći da se često zaboravi kome zapravo pripada. Nakon smrti oca za kog je, po svemu sudeći, bila prilično vezana, devojčica najpre postaje žrtva svoje, takođe uzrujane, ali nasilju i netrpeljivosti sve sklonije majke. Iako nijednom to ne precizira, u par navrata nagoveštava kako je očevo „utapanje u reci“ bilo svojevoljan čin, najverovatnije izazvan dugogodišnjom depresijom. Bekstvo prvo pronalazi u prijateljstvu sa Elis, kojoj se divi, videći je kao superiornu, uzbudljivu, ekscentričnu i jaku. Ali, kao što najčešće biva među drugaricama u tom uzrastu, brzo postaje ljubomorna na veću naklonost zajedničkog prijatelja Majkla prema Elis – koja izlaz iz patnje zbog kraha destruktivne veze pokušava da nađe nevešto simulirajući Šarlotinu praksu samopovređivanja. Sve se završava gore nego smrću. Okrivivši sebe, Čarli iznova beži, sada na ulicu, gde je beskućništvo i ortaštvo sa dilerima dovode u zamku makroa, a pruženi otpor na ivicu opstanka – i u specijalizovanu bolnicu, gde zapravo počinje književni narativ.
Isprva poznata kao Ćutljiva devojka, Čarli se veoma polako, mukotrpno otvara prema bolničarima i drugim pacijentkinjama. Kroz flešbek sekvence nejednake dužine odmotava se priča njenog kratkog i teškog života, ali otkriva i jedino što ga može produžiti: sklonost prema crtanju kao najspontanijem, instinktivnom načinu izražavanja.
Ni nakon otpuštanja devojka ne gaji iluzije da je čekaju ikakve otvorene perspektive. Jasno joj je da ne može da se osloni na nezainteresovanu ili naprosto nedovoljno jaku majku, pa čak ni na Majkla, koji joj pruža pribežište u Arizoni. Razočarana što se njegova osećanja ispostavljaju nepopravljivo prijateljskim, a nasuprot tome ne uspevajući da se odupre privlačnosti kolege (u restoranu gde počinje da pere sudove), Čarli srlja u novu problematičnu vezu. Dotični Rajli je bivši muzičar, sada alkoholičar i zavisnik, koji nije u stanju da se izbori ni sa sopstvenim mrakom. Čarli postaje njegov dobavljač, pa devojka i emocionalna potpora, iako joj samoj niko ne pruža isto. Do dramatične kulminacije, pokušaće da se izbori sa ličnim i tuđim patološkim potrebama, što je izuzetno mučno, bolno i verodostojno predočeno. Mada se ne gnuša njenih ožiljaka (zbog kojih Čarli i po nepodnošljivoj pustinjskoj vrućini nosi duge rukave), Rajli pokazuje otpor i gađenje prema kutiji gde čuva, uvek pripravan, pribor za rezanje i dezinfekciju. Pošto je on najbrutalnije izigra kada bude najteže, junakinja tek igrom izuzetno srećnih okolnosti stiže na pravo mesto: kod starog umetnika Feliksa, koji je protežira i podstiče da stvaralaštvom napravi najdrastičniji rez, ovoga puta, umesto na koži, u svom postojanju. Vraćajući se identitetu Šarlote, nalazi snagu da nastavi dalje.
Griža savesti praćena budnom svešću o tome da je Elis tamo negde pretvorena u biće koje vegetira, opterećuje Šarlot, ne dopuštajući da bude manje stroga prema sebi. Autorka je ubedljivo prenela teskobu svakodnevnog mučenja da izdržimo i odupremo se samopreziru, te kako sve ohrabrujuće reči i taktike malo znače u praksi, koliko god se trudili. Bitka je neizvesna, za neke od devojaka sa klinike i uzaludna, ali rešenje postoji – do njega se, ipak, mora doći isključivo samostalno. Junakinja je svesna čiju podršku ima, a na koga ne može da se osloni; zna šta sme, a šta nipošto ne bi bilo pametno učiniti; uprkos tome, kroz njenu silom i prerano uozbiljenu psihu kao jedina istinski postojana struji potreba da je neko voli, vidi i prihvati uprkos ožiljcima – spolja i iznutra. Sledeći tu očajničku želju, često i strašno greši. Međutim, moć kreativne transformacije bola u delo i osećaj odgovornosti, brige za ostale (Blu, Luiz, Lajnus), drže je na površini. Čarlino zanimanje za druge i želja da ispiše njihove priče (portretisanje komšija iz ulaza, pravljenje grafičke novele o dečacima sa ulice iz godina beskućništva, dnevnici koje joj Luiz zaveštava) navode je da se opredeli za formu stripa kao spoja slike i teksta koji najpotpunije zadovoljava njenu potrebu.
Ruku na srce, Čarli pored toga što trpi, i te kako uzvraća nasiljem. Njeni ispadi su u pojedinim slučajevima možda baš razlog za udaljavanje od ljudi – nemamo dostupnu drugu stranu priče, pa ne možemo znati. Strah od ponavljanja istorije (Elisina sudbina u Luizinoj) uslovljava balansiranje na tankoj liniji između držanja za spasonosni vazduh i prepuštanja navali besa, stida, želje za poništavanjem svog „krivog, nedostojnog“ bića. Kolebanje, otpor, strah, ali i predomišljanje, empatija (na primeru slikarke Arijel, koja upravo zahvaljujući iskustvu sa smrću sina od predoziranja može da prevaziđe bol i pruži Čarli ruku spasa), sve te nijanse i stupnjevi u razvijanju likova, ne samo glavnog, jesu ono što nas drži uz priču, navodeći da ih pratimo, razumemo, hrabrimo.
Proza Ketrin Glazgou uspešno (p)odražava vodeću metaforu iscepanog crteža ili fotografije čiji se delovi uporno, sa neophodnim strpljenjem i izoštrenošću oka za pojedinosti, povezuju i ponovo srastaju. Ono što će nastati neminovno je drugačije od pređašnjeg, jer ništa se ne može vratiti na staro, no, zato je izvesno da će doneti nešto novo, zrelije, bolje. Šavovi tada pričaju sopstvenu, upozoravajući, ali ohrabrujuću priču o životu.
Autor: Isidora Đolović
