Prikaz knjige „Srbin kojekude“: Ogledalo naše stvarnosti
U svom novom delu „Srbin kojekude“ Bojan Ljubenović nastavlja da se na krajnje duhovit i sebi svojstven satiričan način bavi današnjom Srbijom.
Sa prozom Bojana Ljubenovića sam se prvi put susreo početkom 2021. godine, kada se u prodaji pojavio njegov roman „Da je bolje, ne bi valjalo“. Znao sam da je Ljubenović satiričar, da već godinama piše za Večernje Novosti i uređuje rubriku TRN, ali tu književnu granu, priznajem, nisam pratio sa pažnjom, tako da su me njegova dela zaobišla. „Da je bolje, ne bi valjalo“ je najavljen i kao triler, što me je zaintrigiralo, imajući u vidu da i sam stvaram u okvirima kriminalističkog žanra i da pasionirano pratim šta naši pisci objavljuju u tom žanru. Ispostavilo se da je u pitanju komični triler, roman mi se prilično dopao, i nakon što sam napisao i objavio svoju kritiku (u kojoj je, priznajem, bilo i nekoliko rezervi), autor je kontaktirao sa mnom putem Fejsbuka – ali ne da bi me izgrdio zbog zamerki, već da bi mi zahvalio na konstruktivnom tekstu. Uskoro nakon toga je usledio i naš susret.
Ljubenovićeva nova knjiga „Srbin kojekude“ (koja je, kako tačno stoji u najavi, tri u jednom: putopis, intimni dnevnik i autobiografija) prethodnog leta gospodarila listama najčitanijih i najtraženijih naslova, i to sa valjanim razlogom. U pitanju je knjiga koja sadrži sve prepoznatljive sastojke njegovog stila – britak humor, neizostavnu samoironiju i veoma pronicljivo (mada kroz smeh) sagledavanje naše stvarnosti. Knjiga je nastala tako što je Ljubenović beležio šta mu se dešava tokom niza godina, a onda je te svoje zapise doradio i razvrstao. Te anegdote uobličene su u njegovom stilu, i raspoređene u knjizi u pet poglavlja. Ljubenović ovde u satiričnoj oblandi i na vlastitom primeru pruža presek naših života i naravi, sve to dato veoma vrcavo i nadasve zanimljivo, preovlađujuće optimistično, ali i sa jednom finom, setnom žicom koja je protkana od prve do poslednje stranice i koju većina čitaoca ne primećuje, ili preciznije ne želi da primeti.
Ljubenović je pronicljiv i najčešće izuzetno dobronameran posmatrač – zna tačno šta da izdvoji i naglasi, da učini duhovitim i svima – ili većini – prepoznatljivim. Tako je i naš prvi susret „uživo“ našao svoje mesto u knjizi „Srbin kojekude“, i to u poglavlju Srbin u Beogradu. Našli smo se nas dvojica svojevremeno u jednom otmenom beogradskom kafiću i platili danak neiskustvu naručivši jedino pivo u ponudi, pivo za koje se kasnije ispostavilo da košta koliko i flaša dobrog vina, ako ne i više od toga. Bojan Ljubenović je ovaj događaj uobličio u četiri-pet stranica teksta i svojim komentarima obojio ovu penušavu pričicu koja se, u nekoj izmenjenoj i variranoj verziji, verovatno desila svima koji nemaju običaj da prvo pomno prouče cene predočene u meniju, pa tek onda poruče iće i piće. Sličan „recept“ je primenjen i u ostatku knjige, mada nije bilo ustezanja da se povremeno dotaknu i kudikamo ozbiljnije teme, ali opet na način svojstven Ljubenoviću, suptilno i uvek protkano humorom, bez povišenog tona ili skliznuća u crnilo.
Popularnost knjiga Bojana Ljubenovića nije teško objasniti. Čitaoci vole da se nasmeju, vole da se razgale, a „Srbin kojekude“ im to i obezbeđuje. Mozaička struktura je izuzetno pogodna za putovanja, kada najčešće nemate vremena da čitate u cugu, pa ne čudi što se u se mnogi ovogo leta upravo slikali sa ovom knjigom na plaži. Ipak, važno je istaći da nije u pitanju puka razbibriga. Na komunikativan i pitak način Ljubenović veoma precizno beleži vreme u kome živimo. Jer, da ne zaboravimo, kritika data kroz šalu je i dalje kritika. Pisac ne štedi ni sebe ni druge, što je uostalom i jedini ispravni pristup kada pišete o stvarnosti. Smeh je lekovit, smeh je preko potreban, često i spasonosan, s tim da ne smemo zatvarati oči pred poblemima koji nas okružuju. Bojan Ljubenović je u svojoj novoj knjizi pronašao pravu meru između komičnog i stvarnosnog, i odabrao je odgovarajući pristup kako bi pronašao put do što šireg čitalačkog kruga. Gorku pilulu je, da se ne lažemo, mnogo lakše progutati kad nam je servirana sa medom.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 34
Sa prozom Bojana Ljubenovića sam se prvi put susreo početkom 2021. godine, kada se u prodaji pojavio njegov roman „Da je bolje, ne bi valjalo“. Znao sam da je Ljubenović satiričar, da već godinama piše za Večernje Novosti i uređuje rubriku TRN, ali tu književnu granu, priznajem, nisam pratio sa pažnjom, tako da su me njegova dela zaobišla. „Da je bolje, ne bi valjalo“ je najavljen i kao triler, što me je zaintrigiralo, imajući u vidu da i sam stvaram u okvirima kriminalističkog žanra i da pasionirano pratim šta naši pisci objavljuju u tom žanru. Ispostavilo se da je u pitanju komični triler, roman mi se prilično dopao, i nakon što sam napisao i objavio svoju kritiku (u kojoj je, priznajem, bilo i nekoliko rezervi), autor je kontaktirao sa mnom putem Fejsbuka – ali ne da bi me izgrdio zbog zamerki, već da bi mi zahvalio na konstruktivnom tekstu. Uskoro nakon toga je usledio i naš susret.
Ljubenovićeva nova knjiga „Srbin kojekude“ (koja je, kako tačno stoji u najavi, tri u jednom: putopis, intimni dnevnik i autobiografija) prethodnog leta gospodarila listama najčitanijih i najtraženijih naslova, i to sa valjanim razlogom. U pitanju je knjiga koja sadrži sve prepoznatljive sastojke njegovog stila – britak humor, neizostavnu samoironiju i veoma pronicljivo (mada kroz smeh) sagledavanje naše stvarnosti. Knjiga je nastala tako što je Ljubenović beležio šta mu se dešava tokom niza godina, a onda je te svoje zapise doradio i razvrstao. Te anegdote uobličene su u njegovom stilu, i raspoređene u knjizi u pet poglavlja. Ljubenović ovde u satiričnoj oblandi i na vlastitom primeru pruža presek naših života i naravi, sve to dato veoma vrcavo i nadasve zanimljivo, preovlađujuće optimistično, ali i sa jednom finom, setnom žicom koja je protkana od prve do poslednje stranice i koju većina čitaoca ne primećuje, ili preciznije ne želi da primeti.
Ljubenović je pronicljiv i najčešće izuzetno dobronameran posmatrač – zna tačno šta da izdvoji i naglasi, da učini duhovitim i svima – ili većini – prepoznatljivim. Tako je i naš prvi susret „uživo“ našao svoje mesto u knjizi „Srbin kojekude“, i to u poglavlju Srbin u Beogradu. Našli smo se nas dvojica svojevremeno u jednom otmenom beogradskom kafiću i platili danak neiskustvu naručivši jedino pivo u ponudi, pivo za koje se kasnije ispostavilo da košta koliko i flaša dobrog vina, ako ne i više od toga. Bojan Ljubenović je ovaj događaj uobličio u četiri-pet stranica teksta i svojim komentarima obojio ovu penušavu pričicu koja se, u nekoj izmenjenoj i variranoj verziji, verovatno desila svima koji nemaju običaj da prvo pomno prouče cene predočene u meniju, pa tek onda poruče iće i piće. Sličan „recept“ je primenjen i u ostatku knjige, mada nije bilo ustezanja da se povremeno dotaknu i kudikamo ozbiljnije teme, ali opet na način svojstven Ljubenoviću, suptilno i uvek protkano humorom, bez povišenog tona ili skliznuća u crnilo.
Popularnost knjiga Bojana Ljubenovića nije teško objasniti. Čitaoci vole da se nasmeju, vole da se razgale, a „Srbin kojekude“ im to i obezbeđuje. Mozaička struktura je izuzetno pogodna za putovanja, kada najčešće nemate vremena da čitate u cugu, pa ne čudi što se u se mnogi ovogo leta upravo slikali sa ovom knjigom na plaži. Ipak, važno je istaći da nije u pitanju puka razbibriga. Na komunikativan i pitak način Ljubenović veoma precizno beleži vreme u kome živimo. Jer, da ne zaboravimo, kritika data kroz šalu je i dalje kritika. Pisac ne štedi ni sebe ni druge, što je uostalom i jedini ispravni pristup kada pišete o stvarnosti. Smeh je lekovit, smeh je preko potreban, često i spasonosan, s tim da ne smemo zatvarati oči pred poblemima koji nas okružuju. Bojan Ljubenović je u svojoj novoj knjizi pronašao pravu meru između komičnog i stvarnosnog, i odabrao je odgovarajući pristup kako bi pronašao put do što šireg čitalačkog kruga. Gorku pilulu je, da se ne lažemo, mnogo lakše progutati kad nam je servirana sa medom.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 34
