Izdanje koje se sastoji od dve novele mladog i svetski uspešnog italijanskog pisca Paola Konjetija logičan je izdavački potez, s obzirom na njihov približan obim i temu, ako uzmemo da je to priroda; preciznije, planinski krajolik. Takođe, novele se dopunjuju, u smislu da je počev od mesta odvijanja (na severozapadu rodne države) i veza koje mu ono budi prema detinjstvu te inicijalne samoće glavnog junaka, prva, naslovna – intimnija, te da je druga („Ne stigavši nikad do vrha“) okrenuta ka spolja, s obzirom na to da u njoj protagonista u daleke Himalaje putuje sa dva prijatelja. Dopune se, u drugim aspektima, pretvaraju više u razlike pošto se u „Divljem detetu“ autor ispomaže samo tekstualnim veštinama dok završno štivo prate njegove originalne i ponekad bizarne ilustracije. Takođe, motivi za odlazak na sve planine sasvim su različiti: pripovedač početne novele je na izmaku snaga odlučio da napusti rodni grad i da u mestu na dve hiljada metara nadmorske visine potraži mesto slično – a geografski je blisko – onom u kojem je kao dečak provodio srećne slobodne dane sa roditeljima. Razlog za putovanje na Himalaje pak više je filozofski, gotovo sizifovski jer kakvog praktičnog smisla ima popeti se na planinu do čijeg se vrha ne može stići? U prvoj noveli Konjetijev glavni junak je mlađi (tridesetogodišnjak) i traga za osećanjima, dok se putovanje njegovog četrdesetogodišnjaka u drugoj odvija u korist uma. Ili kako je to autor sažeto obrazložio u predgovoru pisanom specijalno za srpsko izdanje: „Dok je prva (planina, op. D.P.) predstavljala potrebu za lečenjem, druga je bila odgovor na moju želju za istraživanjem. S jednom planinom sam se uhvatio ukoštac sâm, premda sam posle priuštio sebi neke ključne susrete, s drugom sam se suočio u društvu nekolicine prijatelja: jedna je bila potraga za samoćom, a druga za deljenjem. Jedan moj prijatelj iz prve priče vraća se i u drugu, tako da ih na svoj način povezuje.“

Nije pomenuti lik jedino što ujedinjuje „Divlje dete“ i „Ne stigavši nikad do vrha“. To je i, kako se moglo naslutiti, motiv prijateljstva. Međutim, on je široko shvaćen i na neuobičajen način premrežen intertekstualnošću. Naime, u prvoj noveli nekoliko naslova iz manje poznate italijanske i francuske, takođe „planinske“ književnosti predstavljaju i prijatelje s kojima se može komunicirati. Iako je u „Ne stigavši nikad do vrha“ glavni junak bolje socijalno zbrinut, on čita i na Himalajima, gde mu se putopis „Snežni leopard“ američkog autora Pitera Metisona ispostavlja kao prilika za dopunsko prijateljstvo. Osim toga, u obe novele priroda se, neizbežno, tretira bezmalo kao oprečna društvu – lišena normi i pojedinaca koji ih u ustaljenom socijalnom kontekstu diktiraju – ali ne i kao nekakav protivotrov civilizaciji već mnogo više kao ambijent koji, zbog svoje distanciranosti od nje, omogućuje katarzu, svođenje računa sa samim sobom i vlastitim odnosom prema vremenu. (Mada teško da ima čitaoca koji se posle ove knjige ne bi opredelio za boravak na planini u odnosu na život u gradu.) Jednom rečju: glavni junak i na Alpima i na Himalajima uspeva da izgradi autentičnu tačku gledišta, koja u oba slučaja vodi do jasne, značenjski pune a na momente i lucidne proze pripovedača koji, odlazeći u dubinu – i visinu – prirode, zapravo se vraća sopstvenoj prirodi. Na kraju krajeva, „Divlji dečak“ i „Ne stigavši nikad do vrha“ dele i žanr meditativnih, putopisno-esejističkih štiva u kojima svođenje radnje usled zrelosti ukupnog postupka nije ni najmanji nedostatak; naprotiv.

Autor: Domagoj Petrović