Prikaz knjige „Cuker Laza“ Živojina Petrovića
Beogradska Laguna nedavno je objavila interesantnu i tužnu knjigu Živojina Petrovića o šabačkom bogatašu i dobrotvoru Mihailu Kurtoviću, zvanom „Cuker Laza“.
Petrović je čitaocima predstavio zaboravljenog ekscentrika (iako je štampa o njemu nadugačko i naširoko pisala) s početka 20. veka koji je ostavio dubok trag u istoriji Srbije.
Sudbina Cuker Laze lepo pokazuje da, u ovoj sredini (da se ne lažemo, svuda), biti drugačiji nije okej.
Iako ga je rođeni stric Josif J. Kurtović, jedan od najbogatijih Srba tog doba, izbrisao iz testamenta, na kraju, kako to najčešće biva kada život režira i piše romane, celokupno nasledstvo slilo se baš njemu u ruke – jedinom izopštenom iz stričevog zaveštanja – Mihailu Kurtoviću zvanom Cuker Laza!
Na veoma neobičan i do tada neviđen način Laza je počeo da rasipa svoje blago uveseljavajući ljude oko sebe, kupujući svakojake poklone i znanima i neznanima, pomažući mnoge, a posebno Univerzitet u Beogradu, Srpsku pravoslavnu crkvu, razna kulturno-umetnička i naučna društva... Sve je to radio u tolikoj meri i uz takve propratne postupke da je pitanje njegovog trošenja novca sud razmatrao čak sedamnaest godina, pri čemu je trinaest različitih medicinskih komisija sa ukupno 53 najčuvenija lekara Kraljevine Jugoslavije pregledalo Lazu tragajući samo za jednim odgovorom na pitanje: da li Mihailo Kurtović jeste ili nije „sumasišavši“?
Petrović, inače dobitnik nagrade „Despot Stefan Lazarević“, na ideju za priču o Cuker Lazi došao je kada je, kopajući po gradskim arhivima, naišao na testament iz 1897. koji mu je zapao za oko jer se u njemu izričito naglašava kome potpisnik (Lazin stric) ne želi da ostavi ni cvonjka bratancu.
Vešto kombinujući arhivsku građu i novinske tekstove, Petrović vrlo iznijansirano oslikava lik Cukera Laze (nadimak je dobio jer je kao mali voleo da mesi kolače). Od zabušanta u školi, preko momka koji je otpušten iz vojske kao „duševno poremećen“, do bizarnih ispada šminkanja i maskiranja i plašenja gostiju i umivanja benzinom, Cuker Laza je mnogo manje ekscentrična a mnogo više tragična figura koju su iskorišćavali svi oko njega, a koji je šakom i kapom delio svoje bogatstvo promenivši živote mnogima oko sebe, i zaslužnim i manje zaslužnim.
„Cuker Laza“ je zapravo tragikomična slika našeg društva (s početka 20. veka, ali i sada) prepunog gramzivih rođaka, zavidnih ljudi, javašluka i korumpiranosti, senzacionalističke štampe i iznad svega duboko ukorenjene potrebe da se svako ko „štrči“ potkreše na meru mediokriteta.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
Petrović je čitaocima predstavio zaboravljenog ekscentrika (iako je štampa o njemu nadugačko i naširoko pisala) s početka 20. veka koji je ostavio dubok trag u istoriji Srbije.
Sudbina Cuker Laze lepo pokazuje da, u ovoj sredini (da se ne lažemo, svuda), biti drugačiji nije okej.
Iako ga je rođeni stric Josif J. Kurtović, jedan od najbogatijih Srba tog doba, izbrisao iz testamenta, na kraju, kako to najčešće biva kada život režira i piše romane, celokupno nasledstvo slilo se baš njemu u ruke – jedinom izopštenom iz stričevog zaveštanja – Mihailu Kurtoviću zvanom Cuker Laza!
Na veoma neobičan i do tada neviđen način Laza je počeo da rasipa svoje blago uveseljavajući ljude oko sebe, kupujući svakojake poklone i znanima i neznanima, pomažući mnoge, a posebno Univerzitet u Beogradu, Srpsku pravoslavnu crkvu, razna kulturno-umetnička i naučna društva... Sve je to radio u tolikoj meri i uz takve propratne postupke da je pitanje njegovog trošenja novca sud razmatrao čak sedamnaest godina, pri čemu je trinaest različitih medicinskih komisija sa ukupno 53 najčuvenija lekara Kraljevine Jugoslavije pregledalo Lazu tragajući samo za jednim odgovorom na pitanje: da li Mihailo Kurtović jeste ili nije „sumasišavši“?
Petrović, inače dobitnik nagrade „Despot Stefan Lazarević“, na ideju za priču o Cuker Lazi došao je kada je, kopajući po gradskim arhivima, naišao na testament iz 1897. koji mu je zapao za oko jer se u njemu izričito naglašava kome potpisnik (Lazin stric) ne želi da ostavi ni cvonjka bratancu.
Vešto kombinujući arhivsku građu i novinske tekstove, Petrović vrlo iznijansirano oslikava lik Cukera Laze (nadimak je dobio jer je kao mali voleo da mesi kolače). Od zabušanta u školi, preko momka koji je otpušten iz vojske kao „duševno poremećen“, do bizarnih ispada šminkanja i maskiranja i plašenja gostiju i umivanja benzinom, Cuker Laza je mnogo manje ekscentrična a mnogo više tragična figura koju su iskorišćavali svi oko njega, a koji je šakom i kapom delio svoje bogatstvo promenivši živote mnogima oko sebe, i zaslužnim i manje zaslužnim.
„Cuker Laza“ je zapravo tragikomična slika našeg društva (s početka 20. veka, ali i sada) prepunog gramzivih rođaka, zavidnih ljudi, javašluka i korumpiranosti, senzacionalističke štampe i iznad svega duboko ukorenjene potrebe da se svako ko „štrči“ potkreše na meru mediokriteta.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
