Prikaz knjige „Bele noći“ i „Jadni ljudi“: Dostojevski i ljubav kao neostvareni ideal
Najveći pisac svih vremena, otac psihologije, najbolji tumač ljudske duše – samo su neke od odrednica koje koristimo kada opisujemo čuvenog Dostojevskog. Zahvaljujući svom neprevaziđenom književnom talentu, nije bio od onih umetnika koji su slavu stekli kasno ili tek posle smrti. Proslavio se već prvim svojim romanom „Jadni ljudi“ koje je Laguna u okviru svoje edicije Za sva vremena nedavno izdala u jednoj knjizi zajedno s novelom „Bele noći“, pošto oba dela za temu imaju ljubavna razočaranja.
Kao sin vojnog lekara iz plemićke porodice, Fjodor Mihailovič bio je od detinjstva okružen knjigama, te ne čudi da je oba ova svoja dela napisao i objavio još pre tridesete, pošto se pisanju posvetio nakon rane smrti i oca i majke. Već su ga tada nazivali „novim Gogoljem“. Slava ga, međutim, nije spasla robije, pa je zbog druženja s revolucionarima već u dvadesetima poslat na zatvorski rad u Sibir. Pred kraj tridesetih dopušteno mu je da se vrati u prestonicu, nakon čega će krenuti da ređa, jedno za drugim, sva svoja najslavnija dela od „Zapisa iz podzemlja“, „Zlih duhova“, „Poniženih i uvređenih“ do „Zločina i kazne“, „Braće Karamazovih“, „Idiota“ i „Kockara“. Ostatak života proveo je uglavnom bežeći od naplaćivača zbog silnih dugova koje je nagomilao ne samo zato što je izdržavao svoju porodicu i porodicu pokojnog brata, već i zato što je bio nepopravljivi kockar.
„Bele noći“ su kratak sentimentalni roman sazdan od uspomena jednog sanjara, s radnjom smeštenom u četiri noći pod zvezdanim nebom carskog Petrograda. Pošto je pola grada otišlo u banju, naš junak usamljeno luta gradom i nailazi na uplakanu devojku. Nakon što je spasava od kakvog nasrtljivca, njih dvoje se upoznaju i upuštaju u razgovor. Usamljeni zanesenjak i Nastjenjka nastavljaju da se sreću i sledećih večeri i on saznaje njenu istoriju, kao i ona njegovu, dok Dostojevski kroz njihove priče istražuje usamljenost i ljudski poriv, kao društvenog bića, da od nje pobegne i pronađe ljubav, ali i da je nekom pruži. Pričajući mu svoje ljubavne jade, Nastjenjka i ne sluti da se naš junak zaljubio u nju. Peto jutro donosi im obrt koji će dirnuti srca čitalaca i usaditi u njih trajno saosećanje s našim zanesenjakom!
Usamljenost, čežnja i patnja čestitog srca željnog ljubavi isto je tako tema i „Jadnih ljudi“ koji su Dostojevskog vinuli u nezaborav. Kroz priču o poštenom činovniku Makaru i njegovog štićenici Varvari, koju on izdržava lišavajući sebe osnovnih stvari, pisac nam oslikava, majstorskim potezima kista, skromni život Rusa iz 19. veka zatočenih u kolopletu bede, gladi, bolesti i nepravde. Priča je u celosti data kroz pisma koja njih dvoje razmenjuju, pišući ih u svojim sobama čiji prozori gledaju jedan na drugi. Oboje siromašni, gledaju se kroz prozor i u prolazu u dvorištu i čeznu. A čemu se ubogi čovek može nadati ako nekad ni za čaj i hleb nema? Dostojevski u prikrivenoj kritici društva opisuje svet u kojem je čak i ljubav neostvariva zbog siromaštva.
Obespravljeni i ubogi u delima Dostojevskog često dobijaju priliku da iznesu svoj glas i priču, da se bar negde čuje njihov krik. Nestalnost i prevrtljivost ženskih emocija još je jedna tema koja se često javlja kod pisaca ruskih klasika i koje se i Dostojevski dotiče u oba ova dela, koja upravo zbog toga imaju tužan kraj, kad lakoverni, pošteni muškarac postaje žrtva koristoljubive, lažne ljubavi žene u koju je zaljubljen.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Kao sin vojnog lekara iz plemićke porodice, Fjodor Mihailovič bio je od detinjstva okružen knjigama, te ne čudi da je oba ova svoja dela napisao i objavio još pre tridesete, pošto se pisanju posvetio nakon rane smrti i oca i majke. Već su ga tada nazivali „novim Gogoljem“. Slava ga, međutim, nije spasla robije, pa je zbog druženja s revolucionarima već u dvadesetima poslat na zatvorski rad u Sibir. Pred kraj tridesetih dopušteno mu je da se vrati u prestonicu, nakon čega će krenuti da ređa, jedno za drugim, sva svoja najslavnija dela od „Zapisa iz podzemlja“, „Zlih duhova“, „Poniženih i uvređenih“ do „Zločina i kazne“, „Braće Karamazovih“, „Idiota“ i „Kockara“. Ostatak života proveo je uglavnom bežeći od naplaćivača zbog silnih dugova koje je nagomilao ne samo zato što je izdržavao svoju porodicu i porodicu pokojnog brata, već i zato što je bio nepopravljivi kockar.
„Bele noći“ su kratak sentimentalni roman sazdan od uspomena jednog sanjara, s radnjom smeštenom u četiri noći pod zvezdanim nebom carskog Petrograda. Pošto je pola grada otišlo u banju, naš junak usamljeno luta gradom i nailazi na uplakanu devojku. Nakon što je spasava od kakvog nasrtljivca, njih dvoje se upoznaju i upuštaju u razgovor. Usamljeni zanesenjak i Nastjenjka nastavljaju da se sreću i sledećih večeri i on saznaje njenu istoriju, kao i ona njegovu, dok Dostojevski kroz njihove priče istražuje usamljenost i ljudski poriv, kao društvenog bića, da od nje pobegne i pronađe ljubav, ali i da je nekom pruži. Pričajući mu svoje ljubavne jade, Nastjenjka i ne sluti da se naš junak zaljubio u nju. Peto jutro donosi im obrt koji će dirnuti srca čitalaca i usaditi u njih trajno saosećanje s našim zanesenjakom!
Usamljenost, čežnja i patnja čestitog srca željnog ljubavi isto je tako tema i „Jadnih ljudi“ koji su Dostojevskog vinuli u nezaborav. Kroz priču o poštenom činovniku Makaru i njegovog štićenici Varvari, koju on izdržava lišavajući sebe osnovnih stvari, pisac nam oslikava, majstorskim potezima kista, skromni život Rusa iz 19. veka zatočenih u kolopletu bede, gladi, bolesti i nepravde. Priča je u celosti data kroz pisma koja njih dvoje razmenjuju, pišući ih u svojim sobama čiji prozori gledaju jedan na drugi. Oboje siromašni, gledaju se kroz prozor i u prolazu u dvorištu i čeznu. A čemu se ubogi čovek može nadati ako nekad ni za čaj i hleb nema? Dostojevski u prikrivenoj kritici društva opisuje svet u kojem je čak i ljubav neostvariva zbog siromaštva.
Obespravljeni i ubogi u delima Dostojevskog često dobijaju priliku da iznesu svoj glas i priču, da se bar negde čuje njihov krik. Nestalnost i prevrtljivost ženskih emocija još je jedna tema koja se često javlja kod pisaca ruskih klasika i koje se i Dostojevski dotiče u oba ova dela, koja upravo zbog toga imaju tužan kraj, kad lakoverni, pošteni muškarac postaje žrtva koristoljubive, lažne ljubavi žene u koju je zaljubljen.
Autor: Miroslav Bašić Palković
