„Od svega što sam dosad uradio, ovaj roman smatram najuspešnijim“: Srđan Dragojević predstavio „Pašu“ na promociji u SKC
Promocija drugog romana reditelja i pisca Srđana Dragojevića „Paša“ održana je u utorak 28. aprila u kafeteriji Bukmarker u knjižari Delfi SKC koja je bila popunjena do poslednjeg mesta.
Pored autora, o knjizi su govorili pisac Dejan Stojiljković i urednica Dubravka Dragović Šehović.
Nakon prvog romana „Lajk“ koji je bio savremen i u kojem nam je Dragojević približio život influensera, društvenih mreža i bogataša, sada nas vodi u 1876. godinu u Pariz, kao i 1886. u Crnu Goru na Cetinje.
U Parizu zatičemo studente Vojne akademije „Sen Sir“ – Nikolu Petrovića, budućeg crnogorskog knjaza, i njegovog najboljeg prijatelja Osman-pašu, budućeg turskog vojskovođu. Čitav svet je pod kopitama njihovih ukradenih konja, dok njihov mladalački smeh i pokerška umeća odjekuju Bulevarom Kliši.
Deset godina kasnije susreću se u bici kod Vučjeg dola, gde su Crnogorci do nogu potukli tursku vojsku, a Osman-pašu zarobili. Čitaoci bivaju uvučeni u legendarnu partiju pokera na kojoj se dobija i gubi čitava jedna kneževina!
Dejan Stojiljković je roman ocenio kao „balkanski vestern koji bi Serđo Leone snimio nakon beskrajne partije pokera na Cetinju“.
„Ovo je baš Leone i njegova dolarska trilogija. Dok sam čitao Srđanov roman, stvarno sam video tu surovu Crnu Goru, krš i te autentične likove. Meni se veoma svidelo što se držao zakonitosti žanra! Odrasli smo na vesternima, moja i njegova generacija, i to ne samo na onim špageti-vesternima, na mejnstrim vesternima sa Džonom Vejnom i Gerijem Kuperom... nego i na domaćim vesternima. I dok čitaš imaš flešbek, prepoznavanje. S druge strane, i ja sam poreklom Crnogorac. Roman baš lepo teče i ima odlične momente i taj odnos likova je fantastičan. Stvarno je tada bio Divlji zapad tamo. I ko će to da pripitomi? Pa upravo ovakvi ljudi, kao ovaj Crnogorac koji je zarobio pašu odmah na početku romana. To je najveći događaj u njegovom životu. Kod Crnogoraca, što je veća sila, što je veća carevina, to su oni prkosniji! Imaju mentalitet koji je vrlo specifičan i koji je Srđan odlično uhvatio. Prikazan je karakter balkanskog čoveka – s jedne strane Osmanlijsko carstvo, s druge strane Evropa, a mi negde u sredini. To je možda momenat koji je za mene najfascinantniji u ovom romanu“, kazao je Stojiljković.
Srđan Dragojević je na početku priznao da želi da bude iskren i ocenio svoj roman najboljim što je dosad uradio u karijeri:
„Od svega što sam u svojoj karijeri uradio, uključujući sve svoje filmove, ovaj roman smatram najuspešnijim. I to je moj lični osećaj. Ko bude uzeo da ga čita, uveriće se da je to tačno ili da nije. Ovaj roman je trebalo da bude film. Da, 25 godina je prošlo od te prve ideje. Ukratko ću da vam ispričam šta je bilo, ali mislim da je osnovna stvar bila moje sećanje na pokojnu baku Milenu koja mi je rekla da je njen deda, kako se ona seća, na polici imao usoljenu glavu turskog oficira. To je bio trofej iz bitke. Meni je to bilo stvarno strašno kao malom kad sam zamišljao kako je ta glava stajala na polici. Kada sam prvi put sa svojim drugarima Bjelom i Kojom hteo da radim film, negde krajem 90-ih godina, tu su bili i neki producenti iz Crne Gore. Tu je bio i Momo Kapor i naslednici Zuke Džumhura. Svi su se posvađali, kako to ide kod nas. Šili su smoking za Kan mnogo pre filma. Svi se posvađali, prava nisu obezbeđena“, ispričao je Dragojević.
Nakon što od filma ništa nije bilo, otac mu je doneo knjigu Martina Đurđevića izdatu u Mostaru 1910. godine po kojoj je radio i ovaj roman. Tom knjigom inspirisani su bili i Momo Kapor i Zuko Džumhur za „Zelenu čoju Montenegra“.
„Otišao sam u drugom smeru, koji mene zanima. To je antivestern, to je pank, to je Poručnik Bluberi, to je Aleksandar Dima. Druga vrsta senzibiliteta, što je logično. Mislim, dva velika autora su pisala knjigu na osnovu klasičnih vesterna iz 50-ih godina. Ja sam se naslonio na vesterne koje sam voleo da gledam u „20. oktobru“, u bioskopu „Partizan“ u Prokuplju... Pristup je sasvim drugačiji. To je ipak krenulo u produkciju početkom 2000. i otišao sam u Crnu Goru. Milo Đukanović, koji verovatno donekle podseća na nekog od ovih crnogorskih likova iz romana, ponudio je svojih milion evra, ako ti Francuzi nađu još 14, koliko treba. I eto, Francuzi nikad nisu našli 14. I onda sam ja odlučio da sednem i da napišem roman“, ispričao je Dragojević.
Priznao je da je vrlo zadovoljan kako je sve ispalo, pre svega, time što je uspeo da prevaziđe jedan sindrom koji postoji kod istorijskih romana gde je objašnjenje neophodno.
„Vi morate da stanete, da opišete kako izgleda uniforma, kako izgleda pištolj... Zadovoljan sam što sam uspeo da sve to pišem u trku. Kroz radnju, kroz dijalog, kroz ono što je bitno vezano za glavne junake. Moj stav je bio da je glavni junak u trku, ono što on vidi, to se vidi u mom romanu. Znači, mora da bude u trku. Ne može da sedne, ne može da klekne, ne može da se odmori, nego šta vidi, to vide i čitaoci. Čini mi se da je taj pristup konsekventno sproveden kroz knjigu. Izgleda mi da je prilično zabavan.“
Kako je Dragojević dodao, ovo nije samo balkanski vestern, to je i feministički vestern, a Dubravka Dragović Šehović složila se da je jedan od vrlo važnih likova Elizabet Atkins, novinarka britanskog telegrafa, ali i žene Crnogorke uopšte.
„Crnogorci su navikli na žene koje su u crnoj odeći, koje su kod kuće, koje u suštini ćute, slušaju muževe. Mada, moram da kažem, zanimljive se ovde stvari dešavaju pored Elizabet Atkins koja je zasigurno, što kaže Srđan, sufražetkinja. Ona donosi novu energiju. Kako Crnogorci mogu da budu naviknuti na jednu novinarku sa Zapada koja postavlja određena pitanja, ne poštuje norme za koje oni smatraju da su takve da moraju da budu poštovane. Ali, postoje tu i neke druge žene pored nje koje se meni posebno dopadaju, koje su prave Crnogorke. One su u stvari stub kuće, umeju da dignu glas i sa se suprotstave, bace dinamit, pucaju iz vinčesterke….“
Urednica je navela da je sve prikazano na jedan tako interesantan način da stalno možemo da se zapitamo šta se to u stvari promenilo za sve ovo vreme, a šta su vrednosti koje se i dan-danas i te kako poštuju.
„A novinarka nam donosi specifičnu ljubavnu energiju. Stvara se ljubavni trougao između dvojice glavnih likova i žene za koju su obojica zainteresovani, a bogami i ona je zainteresovana za njih. I tu je vrlo slobodnih shvatanja, što je za ono vreme, pa čak i za današnje prilike, dosta slobodno. Morate pročitati kraj jer je toliko dobar da je zaista u pravom vestern fazonu. Veoma brzo ćete dojahati do samog kraja koji je sjajan!“
Roman, prema rečima Dragojevića, dosta liči na njega jer ima i ciničnog, ironičnog, ali i romantičnog:
„Napravio sam nešto što je dosta romantično, rekao bih, i ponosan sam na to. Recimo, knjaz Nikola je dobio mnogo popusta u ovom romanu. Nije bio tako pozitivan lik kao što sam ga ja portretisao. Meni je ipak fokus bio na tome da je Crna Gora bila jedna zemlja u srednjem veku koju ja donekle idealizujem. Turci više nisu najveći neprijatelj. Najveći neprijatelj su strane sile koje crtaju karte Balkana. Neprijatelj su banke, osiguravajuća društva, krediti koji se nude, telegraf i dinamit koji stiže prvi put u Crnu Goru. Znači – civilizacija. Ovo je na neki način, može se čak reći, sa mojom velikom simpatijom, roman o plemenitim divljacima koji su ugroženi u svakom smislu, gde odjednom čast i obraz više ne znače ništa. Obojica glavnih junaka su svesni te tragične promene, da je polako doba srednjeg veka iza njih i da će morati da se prilagode, kao i čitav crnogorski narod. Mnogo ima paralela koje sam povlačio i sa našom tranzicijom“, objasnio je Dragojević.
Među gostima bili su: Milena Pavlović, čuvena Marina iz „Mi nismo anđeli“, književnice Rumena Bužarovska, Ljiljana Šarac, kao i kolege pisci Dragan Velikić, Uroš Petrović, Branko Rosić, glavni urednik Nedeljnika Veljko Lalić i mnogi drugi.
