Nova knjiga Izabel Fijioze nas upoznaje sa našom decom, ovog puta, sa mlađim osnovcima
Ne, nije još sve izgubljeno ni kad dete napuni 6 godina. U knjizi „Dete me izaziva“ psihoterapeut i specijalista pozitivnog roditeljstva, Izabel Fijioza nastavlja da nam objašnjava šta se dešava u mozgu deteta od 6 do 11 godine, kao i u prethodnoj knjizi „Sve smo pokušali“.
Brojnim francuskim roditeljima koji se pitaju kako da vaspitaju svoju decu, ime Izabel Fijioza je dobro poznato. Ovog puta, ona se obraća roditeljima dece uzrasta od 6. do 11. godine. Jer, kao što ona kaže: ima još toga što može da se uradi i posle šeste godine! U uzrastu u kojem se osvajaju nezavisnost, škola i učenje, roditelj još uvek može da jača detetovo samopouzdanje.
Ona veruje da je druga vrsta vaspitanja moguća, a konflikti, vika i kazne mogu da se izbegnu kada smo u stanju da primimo i shvatimo osećanja našeg deteta.
Između šeste i jedanaeste godine deca umeju da budu u „periodu latencije“, koju autorka ovako objašnjava: „Istina je da je to manje bučna faza od ostalih, konačno malo odmora posle urlanja dok su mali a pre treskanja vratima i glasne muzike kad postanu stariji.“ Mnogo toga još čeka roditelje od kojih mnogi strepe od adolescencije.
U porodičnom životu sa jednim preadolescentom nailazimo na poteškoće
Školovanje i posebne patologije nisu obrađene u ovom delu koje se fokusira na „male teškoće u međusobnim odnosima u okviru porodice“, kao što su:
Šta se dešava u glavi mog deteta koje ima između 6 i 11 godina?
Kako da se nosim sa njegovim emocijama?
Kako da reagujem drugačije?
Šta se dešava u nama, roditeljima?
Kao i u svojoj prethodnoj knjizi, u kojoj je pokrila period od prve do pete godine, Izabel Fijioza koristi sledeću metodu koju je razradila sa ilustratorkom Anuk DIboa:
Na crtežu je prikazano „problematično“ ponašanje deteta i reakcije roditelja,
Sledi naučno objašnjenje o tome šta se dešava u mozgu deteta, a onda i konkretan i praktičan predlog za rešenje problema.
Svako poglavlje obrađuje po jedan uzrast, već prema godinama deteta, a u okviru poglavlja ćete naći potpoglavlja koja tretiraju određena ponašanja svojstvena tom uzrastu. Autorka dobro objašnjava šta su uzroci za napade besa, izlive emocija i frustracija. Njena rešenja su uvek u vidu predloga, i sa blagonaklonošću govori o tome da ne postoji uvek samo jedno „pravo“ rešenje, koje se može sistematski upotrebiti u svakoj situaciji. Isto tako nas ohrabruje u tezi da nema „dobrog“ i „lošeg“ roditelja, i ističe da deca „ranije“ nisu obavezno bila bolja od današnje, kako nam se to često čini, već da su opšte prilike bile drugačije, da nam se životni stil umnogome promenio, i da sve te činjenice treba uzeti u obzir. Ona čak ide dotle da ukazuje na to kakav uticaj može imati ishrana na dečje ponašanje, ali i zagađenje okoline. U ovoj knjizi ćete naći mnogo zanimljivih informacija koje će vas podstaći da oprobate metode o kojima možda niste razmišljali i koje možda ne donose kratkoročne rezultate ali su svakako korisne na duže staze.
Kao i u prethodnoj knjizi, Izabel Fijioza insistira na beskorisnosti telesnog kažnjavanja kao i kažnjavanja uopšte i vrlo podrobno objašnjava zbog čega to dugoročno ne funkcioniše, jer smatra da decu treba suočavati sa posledicama postupaka koje kao roditelji ne tolerišemo čime im ukazujemo na to kakva ponašanja tolerišemo a kakva ne. Samim tim, pitanje granica se postavlja u drugačije okvire što će roditeljima biti značajan putokaz u ovom polju koje često izaziva brojne nedoumice i dileme.
Izvor: emininbio.com
Prevod: Ivana Misirlić
Brojnim francuskim roditeljima koji se pitaju kako da vaspitaju svoju decu, ime Izabel Fijioza je dobro poznato. Ovog puta, ona se obraća roditeljima dece uzrasta od 6. do 11. godine. Jer, kao što ona kaže: ima još toga što može da se uradi i posle šeste godine! U uzrastu u kojem se osvajaju nezavisnost, škola i učenje, roditelj još uvek može da jača detetovo samopouzdanje.
Ona veruje da je druga vrsta vaspitanja moguća, a konflikti, vika i kazne mogu da se izbegnu kada smo u stanju da primimo i shvatimo osećanja našeg deteta.
Između šeste i jedanaeste godine deca umeju da budu u „periodu latencije“, koju autorka ovako objašnjava: „Istina je da je to manje bučna faza od ostalih, konačno malo odmora posle urlanja dok su mali a pre treskanja vratima i glasne muzike kad postanu stariji.“ Mnogo toga još čeka roditelje od kojih mnogi strepe od adolescencije.
U porodičnom životu sa jednim preadolescentom nailazimo na poteškoće
Školovanje i posebne patologije nisu obrađene u ovom delu koje se fokusira na „male teškoće u međusobnim odnosima u okviru porodice“, kao što su:
Šta se dešava u glavi mog deteta koje ima između 6 i 11 godina?
Kako da se nosim sa njegovim emocijama?
Kako da reagujem drugačije?
Šta se dešava u nama, roditeljima?
Kao i u svojoj prethodnoj knjizi, u kojoj je pokrila period od prve do pete godine, Izabel Fijioza koristi sledeću metodu koju je razradila sa ilustratorkom Anuk DIboa:
Na crtežu je prikazano „problematično“ ponašanje deteta i reakcije roditelja,
Sledi naučno objašnjenje o tome šta se dešava u mozgu deteta, a onda i konkretan i praktičan predlog za rešenje problema.
Svako poglavlje obrađuje po jedan uzrast, već prema godinama deteta, a u okviru poglavlja ćete naći potpoglavlja koja tretiraju određena ponašanja svojstvena tom uzrastu. Autorka dobro objašnjava šta su uzroci za napade besa, izlive emocija i frustracija. Njena rešenja su uvek u vidu predloga, i sa blagonaklonošću govori o tome da ne postoji uvek samo jedno „pravo“ rešenje, koje se može sistematski upotrebiti u svakoj situaciji. Isto tako nas ohrabruje u tezi da nema „dobrog“ i „lošeg“ roditelja, i ističe da deca „ranije“ nisu obavezno bila bolja od današnje, kako nam se to često čini, već da su opšte prilike bile drugačije, da nam se životni stil umnogome promenio, i da sve te činjenice treba uzeti u obzir. Ona čak ide dotle da ukazuje na to kakav uticaj može imati ishrana na dečje ponašanje, ali i zagađenje okoline. U ovoj knjizi ćete naći mnogo zanimljivih informacija koje će vas podstaći da oprobate metode o kojima možda niste razmišljali i koje možda ne donose kratkoročne rezultate ali su svakako korisne na duže staze.
Kao i u prethodnoj knjizi, Izabel Fijioza insistira na beskorisnosti telesnog kažnjavanja kao i kažnjavanja uopšte i vrlo podrobno objašnjava zbog čega to dugoročno ne funkcioniše, jer smatra da decu treba suočavati sa posledicama postupaka koje kao roditelji ne tolerišemo čime im ukazujemo na to kakva ponašanja tolerišemo a kakva ne. Samim tim, pitanje granica se postavlja u drugačije okvire što će roditeljima biti značajan putokaz u ovom polju koje često izaziva brojne nedoumice i dileme.
Izvor: emininbio.com
Prevod: Ivana Misirlić
