Knjiga života: „Rakova obratnica“ Henrija Milera
Jedina knjiga koja je u biblioteci mojih roditelja bila okrenuta tako da joj se ne vidi rikna bila je „Rakova obratnica“ Henrija Milera (objavljena 1934. godine). Zamisao im je, bez sumnje, bila pod uticajem roditeljske cenzure: nisu želeli da knjiga koja je dovela do promena u zakonima o pornografiji Sjedinjenih američkih država dospe u ruke jednog trinaestogodišnjaka. Primerci knjige morali su da se krijumčare u SAD sve do šezdesetih, a izdavač je odslužio kaznu zatvora od deset godina. S obzirom na to da su moji roditelji bili liberalni levičari i da su se na njihovim policama nalazile knjige Erike Džong, Oldosa Hakslija, Žana-Pola Sartra i Vensa Pekarda, shvatio sam da je ova skrivena morala biti poprilično radikalna.
Neko će pomisliti da me je knjiga iskvarila. Srećom, u to vreme delovala mi je potpuno nepovezano; rečenice dužine jedne stranice razmotavale su se poput brbljanja nekog pijanog pesnika, krećući se od obroka do obroka, od pića do pića, od jedne seksualne avanture do sledeće kroz ulice Pariza i Bruklina. Nadrealistički stil toka svesti, nemoguća mešavina društvenih komentara i autobiografskog buncanja nisu mi pružili ono što sam očekivao od takozvane pornografije. Opisivana ponašanja nisu bila ništa eksremnija od onoga što se regularno dešavalo u mom hipi domaćinstvu. U glavi sam knjigu odbacio kao „pretenciozni savremeni eksperiment“.
Trebalo mi je dvadeset godina da se vratim Mileru i kada sam ga ponovo pronašao, spasio mi je život. Ironično, živeo sam nekoliko kilometara od njegovog nekadašnjeg doma u Bruklinu, kretao se od pića do pića i od kreveta do kreveta, zabrinjavajuće blizu potpunoj propasti. Na mnoge načine sam za svoj pad okrivljivao popustljivo društvo kome je i sam Miler doprineo kroz svoj uticaj na bit generaciju.
Uz lekove, doktor mi je propisao i da izbacim sve destruktivno iz svog ponašanja i budem svakodnevno miran. Bila mi je potrebna knjiga da mi pravi društvo. U knjižari na Sloup parku u Bruklinu oči su mi zastale na knjizi čiji se naslov jedva nazirao od pohabanosti. Kada sam je podigao sa police, raspala se u tri dela. Kupio sam je za 25 centi. Sedeo sam pod drvetom trešnje i počeo ponovo da čitam „Rakovu obratnicu“. Ono što sam zapazio nisu bili veoma detaljni opisi seksa ili eksperimentalna proza, već velikodušni duh pisca koji je napravio potpuni haos od svog života i iz toga, nekako, stvorio još veći haos od knjige (koja ga je, nekako, spasila).
Rasplinuto, bučno, besciljno, isprazno, sa previše mana, bez ikakve metodologije, dnevnik žive katastrofe, ali je imala više srca i ranjivosti od bilo koje knjige koju sam pročitao nakon nje. Pod rascvetalom trešnjom, započeo sam pisanje dnevnika poput Milera i naučio da čak i kada nemate cilj, pisanje vam daje snagu da nastavite, barem do sledeće rečenice.
Autor: Evan Morison
Izvor: independent.co.uk
Neko će pomisliti da me je knjiga iskvarila. Srećom, u to vreme delovala mi je potpuno nepovezano; rečenice dužine jedne stranice razmotavale su se poput brbljanja nekog pijanog pesnika, krećući se od obroka do obroka, od pića do pića, od jedne seksualne avanture do sledeće kroz ulice Pariza i Bruklina. Nadrealistički stil toka svesti, nemoguća mešavina društvenih komentara i autobiografskog buncanja nisu mi pružili ono što sam očekivao od takozvane pornografije. Opisivana ponašanja nisu bila ništa eksremnija od onoga što se regularno dešavalo u mom hipi domaćinstvu. U glavi sam knjigu odbacio kao „pretenciozni savremeni eksperiment“.
Trebalo mi je dvadeset godina da se vratim Mileru i kada sam ga ponovo pronašao, spasio mi je život. Ironično, živeo sam nekoliko kilometara od njegovog nekadašnjeg doma u Bruklinu, kretao se od pića do pića i od kreveta do kreveta, zabrinjavajuće blizu potpunoj propasti. Na mnoge načine sam za svoj pad okrivljivao popustljivo društvo kome je i sam Miler doprineo kroz svoj uticaj na bit generaciju.
Uz lekove, doktor mi je propisao i da izbacim sve destruktivno iz svog ponašanja i budem svakodnevno miran. Bila mi je potrebna knjiga da mi pravi društvo. U knjižari na Sloup parku u Bruklinu oči su mi zastale na knjizi čiji se naslov jedva nazirao od pohabanosti. Kada sam je podigao sa police, raspala se u tri dela. Kupio sam je za 25 centi. Sedeo sam pod drvetom trešnje i počeo ponovo da čitam „Rakovu obratnicu“. Ono što sam zapazio nisu bili veoma detaljni opisi seksa ili eksperimentalna proza, već velikodušni duh pisca koji je napravio potpuni haos od svog života i iz toga, nekako, stvorio još veći haos od knjige (koja ga je, nekako, spasila).
Rasplinuto, bučno, besciljno, isprazno, sa previše mana, bez ikakve metodologije, dnevnik žive katastrofe, ali je imala više srca i ranjivosti od bilo koje knjige koju sam pročitao nakon nje. Pod rascvetalom trešnjom, započeo sam pisanje dnevnika poput Milera i naučio da čak i kada nemate cilj, pisanje vam daje snagu da nastavite, barem do sledeće rečenice.
Autor: Evan Morison
Izvor: independent.co.uk
