I najnovije ostvarenje Jelice Greganović uspeće u onome što danas zaista nije lak zadatak: izmamiće vam osmeh. On će, istina, biti pomalo setan i melanholičan, katkad će biti propraćen uzdahom koji se otima za proteklim vremenima, vlastitim bezbrižnim odrastanjem i načinom života kojim su, u dubokom saglasju sa prirodom i samima sobom, živele generacije naših predaka. A do vaših usana, sigurna sam, skotrljaće se i pokoja krupna suza. Desiće se to nad dirljivim zapisima o izopštenima i prokaženima, nad mirkoesejima posvećenim ljudima koji, gonjeni svojom teškom mukom, polaze na neizvestan put i sreću našu nemilost, prezir i uskogrudost, ili nad tekstom posvećenom Holokaustu, koji nas opominje da zlo i ludilo vrlo lako mogu savladati ono što smatramo najvišim, nepobitnim tekovinama civilizacije.

Ipak, već posle nekoliko strana, taj blagi, saosećajni osmeh na vašem licu prerašće u glasan kikot, a na momente i u grohotan smeh, zbog koga vam, ipak, ne preporučujemo da ovu knjigu čitate na javnom mestu. Taj grohot, katarzičan, dakle i lekovit kao maločas pomenute suze, izazvaće sjajni jezički kalamburi i vrcava zapažanja Jelice Greganović, njen živopisni jezik, prepoznatljiva pripovedačka perspektiva i šarm kojim autorka prikazuje uobičajeno, skoro trivijalno i svakodnevno.

Iako najčešće lišen gorčine i sarkazma, smeh na koji nas teraju humoreske i kozerije Jelice Greganović, najčešće je, zapravo, smeh u lice svemu onome zbog čega neretko padamo u očaj i depresivna stanja koja nisu tek olako samopostavljena dijagnoza: porodičnim (ne)zgodama, roditeljskim i brojnim drugim dilemama, materijalnim neprilikama, bezrazložnoj užurbanosti, kao i suviše visoko postavljenim životnim htenjima zbog kojih odavno ne prepoznajemo suštinu vlastitog bića. I ovoga puta, uz knjigu Jelice Greganović, smejaćemo se svojim godinama, akutnim i hroničnim boljkama, načinima na koji se svako od nas borio sa strahom od epidemije koja kao da je ostvarenje najfantastičnijih epizoda sa stranica distopijskih romana. Ali, posle tog prvobitnog razgaljujućeg, možete očekivati i produženo dejstvo ovog sjajnog biblioterapijskog štiva. Jer ćete, verovatno, ćešće zastati nad licemerjem prepoznatim u onim oblicima idolatrije koje autorka na duhovit način razobličava, glasno se pobuniti zbog razilaženja između deklarativnog i stvarnog ili odustati od trendova koje histerično prihvatamo u svim segmentima života, od mode do ishrane. Za početak, dovoljno je da trezveno razmislite o svim svakodnevnim malim i velikim nezgodama, na komadiće iscepkanim idiličnim sličicama, o manjku svega što nam je potrebno i višku svega nepotrebnog...

Možda tekstove Jelice Greganović toliko volimo jer se u njima lako i na prvi pogled prepoznajemo. Smejući se onome što čitamo, naizgled relaksirani i odvojeni od onespokojavajuće svakodnevice, mi se, zapravo, kao pred smešnim ogledalima, kikoćemo vlastitim životima. A u njenoj najnovijoj knjizi naslovljenoj konstrukcijom koja nije u duhu našeg jezika, „Život za poneti“, možda ponajviše i jeste reč o tome da se sa životom, moramo nositi i da iz njega ne možemo iskoračiti, bez obzira na to koliko smo daleko otišli. Ali, ni ovoga puta Jelica Greganović nam neće sugerisati rešenja kojih u haotičnoj svakidašnjici sami nismo mogli da se prisetimo. Njeni tekstovi svojom vedrinom, nežnošću koja pleni, uz potpuno odsustvo patetike i didaktike, možda nam samo ponajbolje sugerišu koliko je, zapravo, za pogled na život, važan pravi izbor stajne tačke. Ukoliko izaberemo mesto odakle se u svet oko nas može, uprkos svemu, gledati sa više poverenja i ljubavi, možda i uspemo da sačuvamo najozbiljniju stvar u životu, a to je zdrav, okrepljujući smisao za humor.

Autor: Olivera Nedeljković