Mislim da svi znaju koliko volim poeziju Fride Šarar i njenu sirovu, do bola iskrenu emociju. Kad piše, bilo poeziju ili prozu, ona ne pravi kalkulacije, i nikada, nikada ne kaže nešto što bi većina želela da čuje. Ne ulaguje se nikome, pa ni svojim čitaocima, piše prvenstveno zbog sebe. Jer mora. Ono što joj nekog momenta zaokupi pažnju i misli ona će prosuti na papir, ili svima u lice, pa bila to i najveća bol. Autentična u svakom smislu, počevši od njene nezemaljske lepote, dobrote, ogromnog osmeha i širokog duha, pa sve do njenih stavova i načina na koji govori i misli – hrabrost i pravednosti isijavaju iz njenih rečenica i iz celog bića.

Zato me i ne čudi da je roman napisala za svega dvadesetak dana. Bez kalkulisanja i razmišljanja u kom pravcu bi roman trebalo da ide. Ona je počela da piše i jednostavno pustila da je vodi priča koja je delimično, kako i sama kaže, inspirisana njenim životom, a većim delom njenim ličnim stavovima; o istini i pravdi, o ljubavi toliko potpunoj (neuzvraćene ljubavi ne postoje, jer onda i nisu ljubav), o ličnoj slobodi sa kojom se ili rađaš ili ne, o energiji koja odbija da ostari zajedno sa telom… Po žanru, ovaj roman je nešto između ljubavnog i filozofskog, zapravo mešavina ta dva.

Bol zbog gubitka roditelja usisala je sve. Sonja je deset godina nakon toga živela svoj život spolja, iznutra se osećala kao prazna ljuštura. Kao da joj fali veliko parče slagalice. Počinje da oseća, da, kao da joj se kosti pretvaraju u gumu i kao da će svakog časa propasti u asfalt, a i misli joj više nisu kristalno jasne. Odlučuje se da ode u sanatorijum (banju za mentalni oporavak), gde očekuje da je razgovori sa terapeutom, enterijer koji opušta i lekoviti mir koji banja okružena predivnim vrtovima pruža, vrate u stanje u kom funkcioniše normalno, u svakodnevicu na koju je navikla. A onda se dešava nešto zbog čega će se celo njeno biće pobuniti upravo protiv te svakodnevice i života po navici i ustaljenim pravilima.

Jednog dana ću se samo probuditi kao starica. Ali šta ću onda, dođavola, sa ovom mladom dušom koja bi i dalje nosila toples leti i pravila gluposti i pila pivo u parku, koja ima tridesetogodišnje planove za život i osećaj da će i za deset godina moći da počne sve iznova ako treba?

Autor: Silvija Mitrović

Izvor: Delfi Kutak