Delfi Kutak je pročitao: „Sveće gore do kraja“ Šandora Maraija
Čekala je ova knjiga na mene, tiho, strpljivo i dugo, baš kao Hajnrih na Konrada. Četrdeset i jednu godinu je prijatelj čekao na istinu. Na odgovor kada je njihovo blisko prijateljstvo krenulo da se rastače i šta se to desilo onog dana u lovu. Onog dana, posle koga se nisu videli više od četiri decenije. Samo dva pitanja imao je prijatelj za Konrada. Mada, u sebi, već je znao odgovore na njih.
Čovek uvek zna istinu, onu drugu istinu koju uloga, kostimi, situacije iz života skrivaju.
Krivo mi je zaista što ovu knjigu nisam ranije pročitala, ranije bih se u nju zaljubila, otkrila Maraija, pročitala i druge njegove knjige. A možda je baš dobro što se nismo ranije sreli, možda me je knjiga dozvala baš u pravo vreme. Jer ovo je knjiga skoro bez događaja, retrospektiva života i prijateljstva. Za nju je potrebno proživeti život, suočiti se sa sobom, razočaranjima i radostima i shvatiti da smo duboko u sebi sve već znali.
Prijatelj priča polako, priseća se početaka njihovog prijateljstva, njihovih života isprepletanih kao niti konca. Da li ih je upliv treće niti raspleo, ili su oni bili kao niti lepršave svile i grube jute pa se nikada nisu čvrsto ni upreli.
Bili smo prijatelji, i ne postoji ništa u životu što može obeštetiti jedno izgubljeno prijateljstvo.
Kako se prijatelj priseća njihovih života i prijateljstva, tako se i roman puni životnim mudrostima. Nisu u pitanju one izlizane floskule, već rezultat višegodišnjeg razmišljanja čoveka usamljenog među ljudima.
Čovek u samoći upozna sve, i više se ničega ne plaši.
Tada zna da stvari imaju smisao samo kada se tiču ljudi.
Kao da su predmeti odjednom dobili smisao, kao da žele da dokažu kako na svetu sve dobije neki smisao, samo onda kada je povezan sa ljudima, ako postane sastavni deo ljudskih sudbina i događanja.
Zna da ima nešto strašnije od smrti.
Ima nešto što je gore od smrti i patnje… a to je da čovek gubi samopoštovanje.
Zna da čovek uvek traži različitosti.
Jer uvek volimo ono „različito“, to tražimo, u svim prilikama i menama života… da li već znaš to? Najveća tajna i dar života je kada se dvoje „istih“ sretnu. To je toliko retko kao da se priroda namerno koristi nekom snagom i lukavstvom da spreči ovaj sklad – možda, jer za stvaranje sveta, za obnavljanje života potrebna je velika napetost, koja nastaje u međusobnom traženju ljudi sa različitim namerama i različitim ritmom.
… ali se u nevolji uvek drži sličnih.
I kao što u trenutku opasnosti samo ljudi iste krvne grupe mogu pomoći jedan drugom, isto tako i duša može pomoći onoj drugoj duši samo ako nije „različita“, ako su im viđenje i stvarnost, tajanstvenija i od samog ubeđenja, slični…
Cela knjiga je oda prijateljstvu, kao najuzvišenijem idealu međuljudskih odnosa.
Kao i zaljubljeni, tako ni prijatelj ne čeka nagradu za svoja osećanja. Ne želi protivusluge, ne smatra nestvarnim bićem onoga koga je za prijatelja odabrao, poznaje njegove greške i prihvata ih sa svim mogućim posledicama. Ovo bi mogao da bude ideal. I zaista, vredi li živeti, čovek biti, bez tog ideala?
